U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP je bez uticaja jer ova povreda ne može biti revizijski razlog na osnovu člana 407. stav 1. ZPP, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sin sada pok. BB koji je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh. ./07 od 10.09.2007. godine i utvrđeno da je rešenje Narodnog odbora II reona Grada Beograda Up. I broj .. od 10.03.1952. godine, ništavo od momenta donošenja i da su ništave sve pravne posledice navedene odluke. Sada pok. otac tužioca bio je lišen slobode i odveden na Goli otok, gde se nalazio u periodu od 15.11.1951. godine do 25.02.1954. godine.Tužilac je u vreme lišenja slobode oca imao četiri godine (rođen je 1947. godine). Otac tužioca je lišen slobode u tužiočevom prisustvu, tako da je on bio očevidac njegovog vređanja i prebijanja tom prilikom. Okolnost da je tužiočev otac bio lišen slobode u trajanju od dve i po godine i to kao narodni neprijatelj, uticala je na tužiočevo školovanje i odrastanje (učiteljica ga je stavila da sedi u zadnjoj klupi, a na zidu iza tužioca je pisalo „ovo je dete državnog neprijatelja“) trpeo je neprijatnosti i od svojih vršnjaka i od drugih profesora. Tokom odrastanja tužilac je pretrpeo duševne bolove zbog nedostatka oca, gledajući patnje svoje majke koja se borila za egzistenciju porodice, jer je ostala bez posla i stana. Na njegovu majku je vršen pritisak da se odrekne supruga, pa pošto nije pristala, porodica je iseljena iz ... u ..., kod babe i dede po ocu. Posledice očevog zatvaranja osetio je i tokom kasnijeg školovanja (izbačen je sa Fakulteta ... „kao nepodoban“ a ... fakultet u ... nije završio). Tužilac se obraćao tuženoj zahtevom za rehabilitaciono oštećenje, ali nije prihvatio iznos od 60.000,00 dinara, na ime rehabilitacionog oštećenja koji mu je tužena ponudila.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužiocu prema odredbama članova 7. stav 1. tačka 5. i 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode njegovog oca sada pokojnog BB. Odlučujući o visini pravične naknade pravilno je primenjena odredba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO kada je tužiocu dosuđen iznos od 800.000,00 dinara, pravilno ceneći sve relevantne kriterijume i okolnosti konkretnog slučaja, odnosno da je tužiočev otac bio lišen slobode u trajanju od dve i po godine, u kom periodu je pretrpeo najgore vrste psihičkog i fizičkog mučenja, da je tužilac u trenutku lišenja slobode oca imao četiri godine i da je odrastao bez očevog prisustva, staranja i ljubavi, da je sredina imala negativan odnos prema njemu i njegovoj porodici zbog čega su se osećali manje vrednima,te je bio diskriminisan u odnosu na ostalu decu kao sin „državnog neprijatelja“ i da je porodica zapala u nemaštinu, a što je bilo od uticaja i na dalji život tužioca. Na dosuđeni iznos naknade na osnovu člana 277. ZOO tužiocu pripada zakonska zatezna kamata počev od dana donošenja prvostepene presude do isplate, pošto je iznos naknade određen prema kriterijumima i vrednostima novca utvrđenim na taj dan.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije tužioca drugostepeni sud je, kao i prvostepeni sud, imao u vidu i dužinu čekanja tužioca na satisfakciju koja je delimično ostvarena i činjenicom da je njegov otac rehabilitovan i da je presuda kojom je bio osuđen poništena sa svim pravnim posledicama, što je neminovno ublažilo duševne bolove koje tužilac trpi, kao i ekonomske mogućnosti društva u kome se naknada dosuđuje, zbog čega su neosnovani navodi u reviziji tužioca da je naknada prenisko dosuđena.

Naime, svrha rehabilitacije sama po sebi je ispravljanje nepravde što je u konkretnom slučaju učinjeno time što je otac tužioca rehabilitovan, a što donosi moralno i lično zadovoljenje i samom tužiocu. Nižestepeni sudovi su imali u vidu uzrast tužioca u vreme očevog dvoipogodišnjeg lišenja slobode u kom periodu je u svom ranom detinjstvu ( u uzrastu od 4. do 6. i po godina) živeo bez očevog staranja, odnosno da je u tom periodu rastao bez očeve brige i ljubavi, da je bio diskriminisan u odnosu na ostalu decu kao „dete državnog neprijatelja“ i da je porodica teško živela, pa su ceneći i opštepoznate društvene okolnosti koje su postojale u vreme lišenja slobode sada pok. BB, kao i dužinu čekanja tužioca na satisfakciju, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno odmerili pravičnu naknadu za duševne bolove tužioca u dosuđenom iznosu. Duševne patnje tužioca su nesumnjive i ne mogu se otkloniti bilo kojom novčanom naknadom, ali će dosuđeni iznos naknade omogućiti tužiocu da pribavljanjem određenih dobara koje inače sebi ne bi mogao ili bi teško mogao priuštiti oseti pravično zadovoljenje za duševne bolove koje je trpeo tokom svog života. Upravo dosuđeni iznos od 800.000,00 dinara, uz činjenicu da je njegov otac, rehabilitovan (iako posle smrti), dovešće do odgovarajućeg i pravičnog zadovoljenja tužiočevih patnji.

U revizijskom postupku se raspravljaju pravna, a ne činjenična pitanja, pa predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi u reviziji kojima se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, jer je to nedozvoljeno prema članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić