Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 14.05.2015. godine, delovanjem elementarne nepogode, usled grada došlo je do oštećenja malinjaka na teritoriji opštine Ivanjica, kojom prilikom tužena nije izdala naredbu za ispaljivanje protivgradnih raketa. Prema izveštaju o procenjenoj šteti od grada datoj od strane Komisije za procenu štete od elementarnih nepogoda od 29.05.2015. godine, ukupna šteta od grada na poljoprivrednoj kulturi malina na gazdinstvu tužioca, na zahvaćenoj površini od 0,30 ha iznosi 60%. Prema rešenju Opštine Ivanjica od 26.04.2016. godine, tužiocu je isplaćen procentualni iznos štete od 2% srazmerno procenjenoj visini štete na zasadu malina i na račun tužioca je uplaćeno 10.800,00 dinara. Ukupan iznos procenjene štete je 540.500,00 dinara, tako da je po izvršenoj isplati dela utvrđene štete ostalo neisplaćeno 529.700,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su na osnovu članova 2, 8, 132. tačka 7. Zakona o vanrednim situacijama, člana 18. Zakona o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti, te članova 173. i 174. u vezi člana 184. Zakona o obligacionim odnosima, zaključili da postoji osnov odgovornosti tužene za štetu prouzrokovanu u malinjaku tužioca delovanjem grada jer nije ispunila obavezu uspostavljanja sistema protivgradne zaštite, pri čemu delovanje grada kao elementnarne nepogode ne predstavlja višu silu zbog koje bi eventualno bila isključena odgovornost tužene. Drugostepeni sud je ocenio da pitanje doprinosa tužioca nastanku štete nije bitno u situaciji kada tužena nije ispunila svoju zakonsku obavezu uspostavljanja protvgradne zaštite, da bi se mogla pozivati na prigovor podeljene odgovornosti zbog nepreduzimanja odgovarajućih mera zaštite od strane tužioca. Tužbeni zahtev je usvojen u visini neisplaćenog dela procenjene štete sa kamatom, s tim što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu samo u pogledu odluke o kamati, nalazeći da tužilac ima pravo na kamatu od presuđenja shodno odredbi člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova o osnovu odgovornosti tužene za nastalu štetu zbog nepreduzimanja mera za aktiviranje sistema protivgradne zaštite u smislu navedenih odredbi materijalnog prava. Pravilno je takođe stanovište da grad ne predstavlja višu silu da bi tužena bila oslobođena odgovornosti po članu 177. Zakona o obligacionim odnosima, jer se pojava gradonosnih oblaka može u meteorološkom smislu predvideti i šteta u pretežnom delu sprečiti. Osnovano se revizijom ukazuje da je odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“ br. 129/07) određeno da opština organizuje zaštitu od elementarnih nepogoda, pa bi za prouzrokovanu štetu nastalu dejstvom elementarnih nepogoda mogla odgovarati i opština, ali kako se radi o šteti za koju odgovara više lica, to je u pitanju njihova solidarna odgovornost u smislu člana 206. ZOO, u kom slučaju oštećeni ima pravo izbora od koga će zahtevati ispunjenje, odnosno u konkretnom slučaju, naknadu nastale štete (član 414. ZOO), što je tužilac i učinio podnošenjem tužbe u ovoj pravnoj stvari samo protiv tužene Republike Srbije.

U konkretnom slučaju šteta je nastala i utvrđen je osnov odgovornosti tužene, ali se nižestepeni sudovi nisu bavili utvrđivanjem činjenica o obimu uspešnosti zaštete od grada ispaljivanjem protivgradnih raketa, koju je tužena osporavala u odgovoru na tužbu ističući da je uspešnost protivgradne zaštite manja od 50%. Pored toga, po članu 192. ZOO oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu, a kada je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja. Radi pravilne primene navedene materijalno pravne odredbe izostalo je utvrđenje bitnih činjenica o delu štete koji potiče od oštećenikove radnje, odnosno da li je tužilac preduzeo odgovarajuće mere zaštite od grada i mere umanjenja štete, te u zavisnosti od toga da li i u kom procentu postoji njegov doprinos nastanku materijalne štete. Zato je Vrhovni kasacioni sud ukinuo nižestepene odluke u usvajajućem delu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje da bi se utvrdile navedene bitne činjenice od kojih zavisi obim, odnosno visina tražene naknade štete.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić