U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca: AA, BB i VV, svih iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Saša Janković, advokat iz ..., protiv tuženog AD za osiguranje “Triglav osiguranje” Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6543/17 od 08.11.2017. godine i Gž 7230/18 od 06.12.2018. godine, u sednici održanoj 03.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE, kao neblagovremena, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6543/17 od 08.11.2017. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7230/18 od 06.12.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6543/17 od 08.11.2017. godine, stavom prvim i drugim izreke odbijene su žalbe parničnih stranaka, pa je potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4093/14 od 26.05.2017. godine, i to: u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu AA na ime troškova sahrane plati 320.239,92 dinara, na ime troškova nadgrobnog spomenika 120.000,00 dinara sa zakonskom kamatom od 25.04.2017. godine do isplate; u delu stava trećeg kojim je tuženi obavezan da tužiocu BB na ime totalne štete na vozilu plati 157.618,00 dinara i na ime dela povraćaja premije osiguranja 2.645,00 dinara; u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac AA tražio da mu tuženi na dosuđeni iznos na ime troškova sahrane od 320.239,92 dinara plati zateznu kamatu počev od 11.04.2012. do 22.01.2016. godine, kao i u delu zatezne kamate na dosuđeni iznos od 120.000,00 dinara, na ime podizanja nadgrobnog spomenika – za period od 23.10.2013. do 25.04.2016. godine i u delu stava četvrtog izreke pod 2. i 3., kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac BB tražio da mu tuženi na dosuđene iznose materijalne štete plati zateznu kamatu u periodu od 05.04.2012. do 13.07.2015. godine i od 05.04.2012. do 30.12.2015. godine. Stavom drugim i trećim izreke preinačena je prvostepena presuda i to: u delu stava prvog i delu stava trećeg izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu AA, na dosuđeni iznos troškova sahrane, a tužiocu BB na dosuđeni iznos na ime totalne štete na vozilu i povraćaja dela premije osiguranja, plati zateznu kamatu počev od 26.05.2017. godine do isplate, dok su njihovi zahtevi za isplatu kamate u ostalom delu odbijeni, kao neosnovani. Stavom petim izreke ukinuta je prvostepena presuda u ostalom delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U nastavku postupka, Treći osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P 7110/17 od 26.03.2018. godine, kojom je u stavu prvom, trećem i petom izreke obavezao tuženog da tužiocima plati po 91.034,34 dinara sa zakonskom kamatom počev od 26.03.2018. godine do isplate, dok je stavom drugim, četvrtim i šestim izreke odbio njihove zahteve u delu zatezne kamate na dosuđene iznose i to za period od 11.04.2012. do 26.03.2018. godine, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka od 971.385,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7230/18 od 06.12.2018. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, četvrtom i šestom izreke. Stavom drugim, trećim i četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, trećem i petom, tako što su odbijeni zahtevi tužilaca kojima su tražili da se tuženi obaveže da im na ime putnih troškova plati po 91.034,34 dinara sa zakonskom kamatom počev od 26.03.2018. godine do isplate. Stavom petim izreke preinačeno je i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene odluke, tako što je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka od 779.385,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate. Stavom šestim izreke obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove drugostepenog postupka od 12.000,00 dinara, a stavom osmim izreke odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškove drugostepenog postupka.

Protiv obe pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su, preko punomoćnika, 13.02.2019. godine izjavili reviziju, pobijajući ih zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući blagovremenost revizije, u smislu člana 410. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6543/17 od 08.11.2017. godine - neblagovremena.

Naime, odredbom člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da se protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu može izjaviti revizija u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude.

Presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž 6543/17 od 08.11.2017. godine punomoćnik tužilaca primio je 11.12.2017. godine (prema povratnici u spisima), a reviziju je izjavio 13.02.2019. godine. Trideseti dan roka za izjavljivanje revizije bio je 10.01.2018. godine, iz čega proizilazi da je revizija izjavljena očigledno po proteku zakonom propisanog roka od 30 dana od prijema prepisa presude, što ovu reviziju čini neblagovremenom.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž 7230/18 od 06.12.2018. godine, u smislu člana 408. ZPP, („Sl.glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, na magistralnom putu Kladovo – Negotin, 05.04.2012. godine došlo je do saobraćajnog udesa, koji je skrivio osiguranik tuženog. U tom udesu poginula je GG, supruga tužioca AA, a majka tužilaca BB i VV. Tužioci sa porodicama žive u gradu ..., na ostrvu ... u ... a pobijanom odlukom odlučeno je o njihovim zahtevima za naknadu putnih troškova iz ... do ..., radi dolaska na sahranu supruge, odnosno majke. Tuženi je sporio da su tužioci imali ove troškove u vezi konkretnog štetnog događaja. Sahrana GG bila je 2012. godine, a tužioci su svoj zahtev zasnovali samo na računima tužioca AA iz 2015. godine. Visina putnih troškova utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka i to za svakog od tužilaca po 91.034,34 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, primenom člana 154. stav 1. člana 155. i 941. stav 1. ZOO, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da svakom od tužilaca, na ime putnih troškova, plati po 91.034,34 dinara sa pripadajućom kamatom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja, preinačio prvostepenu presudu i odbio ovaj zahtev tužilaca.

Naime, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da tužioci, primenom člana 154. stav 1. člana 155. i 941. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imaju pravo da od tuženog, kao osiguravača štetnika, potražuju svu materijalnu i nematerijalnu štetu koju su imali povodom ovog saobraćajnog udesa, kao štetnog događaja. Međutim, uslov za naknadu štete je da postoji šteta i uzročna veza između nastale štete i štetnog događaja. Primenom pravila o teretu dokazivanja, iz člana 7. stav 1. člana 228. i 231. stav 2. ZPP, sud će uzeti za nedokazanu onu tvrdnju za koju parnična stranka nije sudu pružila dovoljno adekvatnih dokaznih sredstava u prilog osnovanosti svojih navoda i kojima osporava navode i dokaze protivnika. To znači da je i štetni događaj i uzročnu vezu između štetnog događaja i nastale štete – u obavezi da dokaže oštećeni, osim u slučaju da odgovorno lice to nije sporilo.

U konkretnom slučaju, tuženi je sporio navode tužilaca da su imali troškove puta radi dolaska na sahranu svoje nastradale srodnice, pa je na tužiocima bio teret dokazivanja da su radi prisustva sahrani bili izloženi ovim troškovima, odnosno da su putovali od mesta boravišta u ... do mesta sahrane (...). Imajući ovo u vidu, kao i da su tužioci kao dokaz priložili samo račune koji glase na tužioca AA i to iz 2015. godine, iako je sahrana bila 2012. godine, te da na drugi način nisu dokazali da su bili izloženi ovim troškovima, to drugostepeni sud osnovano zaključuje da tužioci nisu dokazali postojanje osnova za naknadu ovog vida štete, pa je pravilno pobijanom odlukom tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić