Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu (kojim je usvojen tužbeni zahtev) tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom članova 408. i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 87/18) i našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju 21.02.2008. godine zaključen je Ugovor o stambenom kreditu između pravnog prethodnika tužioca „Pireus bank“ AD Beograd, kao davaoca kredita, tuženog kao korisnika kredita i BB kao solidarnog dužnika, kojim je pravni prethodnik tužioca, odobrila tuženom kredit u iznosu od 32.214,00 CHF u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu Banke na dan puštanja kredita u tečaj sa rokom otplate od 240 meseci. Članom 2. tog ugovora je predviđeno da će kao sredstvo obezbeđenja kredita služiti dve blanko menice potpisane od strane korisnika kredita i solidarnog dužnika. Kao sredstvo obezbeđenja ugovorena je i izvršna vansudska hipoteka prvog reda na ugovorom opisanoj nepokretnosti. Po navedenom ugovoru tuženi je 21.02.2008. godine, izdao blanko menicu serije AA... . Ovu menicu tužilac je popunio na iznos od 1.509.865,29 dinara sa rokom dospeća 31.12.2016. godine. Tužilac je dopisom od 04.09.2014. godine izvestio tuženog da je vraćanje kredita u kašnjenju te da dospele obaveze nisu ispunjene uprkos pisanim i usmenim upozorenjima, zbog čega raskida ugovor i proglašava kredit dospelim u celosti. Dospelost kreditne obaveze banka je proglasila 19.08.2014. godine, a posle ovog datuma korisnik kredita je vršio uplate zaključno sa 03.11.2016. godine. U cilju naplate potraživanja banka je aktivirala izvršnu vansudsku hipoteku na nepokretnosti u vlasništvu tuženog i dana 24.10.2016. godine održana je aukcija na kojoj je banka kao hipotekarni poverilac dala najvišu ponudu u visini od 18.000 evra. Ugovor o kupoprodaji je zaključen 02.11.2016. godine i za postignutu kupoprodajnu cenu je umanjena obaveza korisnika kredita na ime duga po kreditu. Kupljenu nepokretnost banka je naknadno prodala novom kupcu za cenu od 21.000 evra ugovorom od 08.05.2017. godine. Dana 21.05.2019. godine sačinjen je predlog ugovora o konverziji kojim se banka obavezala da preostali dug po ugovoru o kreditu od 8.439,88 CHF konvertuje u dug indeksiran u evrima po kursu za konverziju koji bi iznosio 7.488,14 evra i da tako konvertovan dug umanji u skladu sa Zakonom o konverziji stambenih kredita za 38%. Nakon izvršene konverzije i umanjenja dug bi iznosio 4.642,65 evra. Tuženi nije prihvatio ponudu za zaključenje ugovora ove sadržine. Veštačenjem je utvrđeno da su sredstva dobijena realizacijom hipoteke usmerena na otplatu glavnice, da je na dan ove prodaje ostao neizmireni deo glavnice od 550.809,90 dinara, a da preostalih 902.933,26 dinara predstavlja kamatu dospelu do dana veštačenja 31.12. 2016. godine, pa ukupno potraživanje na dan veštačenja iznosi 1.453.743,16 dinara. Tuženi je protiv pravnog prethodnika tužioca vodio parnični postupak sa tužbenim zahtevom za utvrđenje ništavosti navedenog ugovora o kreditu i eventualnim tužbenim zahtevom za raskid ugovora koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7183/18 od 11.04.2019. godine, kojom je potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4163/14 od 22.02.2018.godine kojom je odbijen tužbeni zahtev ( osim u pogledu odredbe o izmeni visine ugovorene kamatne stope) kao i eventualni tužbeni zahtev.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev primenom odredbe člana 37. stav 1. Zakona o menici sa obrazloženjem da je protekao rok prezentovanja menice na isplatu jer je dospelost određena na menici na dan 31.12.2016. godine, pa kako je pravni prethodnik tužioca kao izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – blanko menice (koju je tuženi izdao kao sredstvo obezbeđenja po zaključenom ugovoru o kreditu od 21.02.2008. godine) tek 21.02.2017. godine, to je izgubio pravo na isplatu meničnog iznosa od meničnog dužnika. Te da je potraživanje istaknuto u menici i zastarelo primenom člana 78. stav 2. Zakona o menici.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i zauzeo suprotno pravno stanovište i našao da je tužbeni zahtev tužioca (delimično) osnovan i da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati novčani iznos utvrđen veštačenjem, obavezujući ga da tužiocu isplati iznos od 1.453.743,16 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnog duga od 550.809,90 dinara počev od 01.01.2017. godine do isplate. Prema obrazloženju drugostepene odluke činjenica da je menica podneta na naplatu po isteku roka iz člana 37. Zakona o menici nije od uticaja na obavezu tuženog, s obzirom na to da je tuženi odredbom člana 2. ugovora o kreditu (potpisivanjem ugovora i predajom menice) preuzeo ličnu obavezu da dobijeni iznos novca vrati sa ugovorenom kamatom i da svojom imovinom odgovara za obaveze iz ugovora o kreditu, a na koji se primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga obaveza tuženog da tužiocu vrati, odnosno isplati traženi iznos proističe iz ugovora o kreditu.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima- ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i način kako je to utvrđeno ugovorom. U članu 279. ZOO propisano je da na dospelu, a neisplaćenu ugovorenu ili zateznu kamatu kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata izuzev kada je to zakonom određeno. Način ugovaranja redovne zatezne kamate na novčano potraživanje regulisan je članovima 399. i 400. ZOO.

Nisu osnovani navodi revizije kojima se ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, pravilno je zauzeto pravno stanovište u pobijenoj presudi da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima- ZOO, relevantne za obaveze iz osnovnog pravnog posla - ugovora o kreditu. Bez obzira na to što je potraživanje obezbeđeno menicom ( kao sredstvom obezbeđenja) zastarelost se ceni po pravilima iz Zakona o obligacionim odnosima, a ne po pravilima o zastarelosti iz Zakona o menici. U konkretnom slučaju se primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. ZOO s obzirom na to da je predmetni dug nastao po osnovu Ugovora o kreditu.

Okolnost što je izvršni poverilac pokrenuo postupak za naplatu potraživanja po osnovu verodostojne isprave (menice) ne znači da se postupak mora okončati po odredbama Zakona o menici. Ovo iz raloga što između stranaka nije zaključen apstraktni pravni posao, već kauzalni (ugovor o kreditu) gde je menica samo sredstvo obezbeđenja u slučaju neispunjenja obaveze iz ugovora o kreditu (zadocnelog ispunjenja). Kako je osnov spora dug iz ugovora o kreditu za koji tuženi odgovara to se zastarelost potraživanja ima ceniti prema Zakonu o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je osnov odgovornosti tuženog ugovor o kreditu, a ne pravovaljanost menice kao sredstva obezbeđenja. Veštačenjem je utvrđena visina potraživanja tužioca prema tuženom. U takvoj situaciji, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da plati tužiocu predmetno potraživanje, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Ostalim revizijskim navodima osporava se utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta na osnovu odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima odgovora na reviziju doneta je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer ti troškovi nisu potrebni radi vođenja parnice.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić