Presudom Višeg suda u Leskovcu Gž 742/19 od 19.11.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu 1. i 2. izreke, dok je ista presuda preinačena u stavu 3. izreke, tako što je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 30.000,00 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od dana padanja u docnju do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za isplatu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na član 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o kreditu 07.06.2012. godine kojim je banka odobrila gotovinski kredit u iznosu od 177.924,95 dinara. Članom 8. navedenog ugovora predviđeno je da se tužilac kao korisnik kredita neopozivo i bezuslovno obavezuje da na dan puštanja kredita u korišćenje plati fiksnu naknadu tuženom za obradu kreditnog zahteva u visini od 1,00% od vrednosti odobrenog kredita. Tužena banka je shodno članu 1. ugovora 07.06.2012. godine isplatila 177.924,95 dinara po profakturi broj ... od 23.05.2012. godine, a od odobrenog kredita zadržala 1.779,25 dinara na ime troškova obrade kredita.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilja kao korisnik kredita prihvatila ponudu banke i bila upoznata sa obaveznim elementima ugovora o kreditu. Kako su opšti uslovi poslovanja banke sastavni deo ugovora o kreditu, a troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita su bili poznati na dan obračuna, a tužilja je kao ugovarač pristala na ovakve uslove, nižestepeni sudovi su zaključili da ovakva odredba nije protivna prinudnim propisima i javnom poretku ili dobrim običajima zbog čega nema uslova za utvrđenje njene ništavosti, a samim tim da nije došlo do neosnovanog obogaćenja tuženog.

Stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Po odredbi člana 103. stav 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po odredbi člana 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koje treba da odredi pristup i ponašanje banke - davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koja obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi je posebna vrsta ugovora po pristupu. Ali, kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja i ugovaranja nije potpunosti isključena, pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstva obezbeđenja rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovora.

Tumačenjem člana 1065. ZOO proizlazi da prilikom zaključenja ugovora o kreditu, nije isključena mogućnost banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga.

Prema članu 17. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga „Službeni glasnik RS“ 36/11 od 27.05.2011. godine i 139/14 od 18.12.2011. godine propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koje je pokazao interesovanje na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika ni jednog trenutka neće dovesti u zabludu (stav 1). Banka i davalac lizinga su dužni da korisniku uslugu ponude u dinarima, osim ako korisnik ne zahteva da mu se usluga ponudi u dinarskoj protivvrednosti strane valute, odnosno u stranoj valuti u skladu sa propisima kojima se uređuje devizno poslovanje. Banka i davalac lizinga su dužni da korisniku u pisanoj formi ukažu na rizike koje preuzima kad se usluga pruža u dinarskoj protivvrednosti strane valute, odnosno u stranoj valuti (stav 2). Narodna banka Srbije propisuje u kojoj stranoj valuti banka, odnosno davalac lizinga mogu korisniku ponuditi i odobriti, odnosno indeksirati kredit, lizing i kreditnu karticu – ako korisnik zahteva da mu se usluga ponudi u dinarskoj protivvrednosti strane valute, odnosno u stranoj valuti u skladu sa stavom 2. ovog člana (stav 3). Sadržaj ponude je propisan stavom 3. istog člana po kome ponuda, između ostalog sadrži i efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8); vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati način izmena (tačka 10).

Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11, 62/18) koja se primenjuje od 05.12.2011. godine propisani su, između ostalog, izgled i sadržina obrasca koji se uručuju korisniku. Tačkom 12. propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pre zaključenja ugovora o depozitu, kreditu/platnim karticama, lizingu, dozvoljenom prekoračenju odnosno otvaranju i vođenju računa uruče ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu. Po tački 13. banka i davalac lizinga su dužni da korisniku uz primerak zaključenog ugovora o depozitu/kreditu, dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno lizingu uruče pregled obaveznih elemenata tog ugovora sačinjen na odgovarajućem obrascu. Banka i davalac lizinga su dužni da korisniku uz primerak zaključenog ugovora o depozitu (izuzev depozita po viđenju), kreditu, odnosno lizingu, pored pregleda obaveznih elemenata tog ugovora iz stava 1. ove tačke uruče i plan isplate kroz otplate sačinjen na odgovarajućem obrascu. Tačkom 15. propisan je način popunjavanja obrasca 1b-PO kredita kojim je, između ostalog, u tački 8. propisano da se u kolonu „druge uplate/troškovi unose iznosi koje korisnik kredita plaća povodom korišćenja kredita na osnovu zaključenog ugovora o kreditu i to troškovi obrade zahteva, troškovi puštanja kredita u tečaj, godišnja provizija na ime naknade za administriranje kredita, naknade za neiskorišćeni deo okvirnog kredita, iznos premije osiguranja, ako je osiguranje uslov za korišćenje kredita, troškovi otvaranja i vođenja računa koji su uslov za odobravanje kredita, drugi troškovi u vezi sa sporednim uslugama koje su uslov za korišćenje kredita, a koje snosi korisnik (npr. fiksna provizija na ime naknade za obradu zahteva za osiguranje, troškovi izdavanja izvoda iz registra nepokretnosti, troškovi procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, troškovi overe založne izjave, troškovi upisa založnog prava – hipoteke, troškovi uvida u bazu podataka o zaduženosti korisnika i drugo). Obrazac 1B kojim su propisani osnovni podaci o kreditu/platnoj kartici i ponuda u delu kojim su regulisani troškovi kredita predviđa u tački 3.2. da troškovi kredita između ostalog sadrže visinu efektivne kamatne stope i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom perioda otplate kredita u valuti i/ili dinarskoj protivvrednosti (reprezentativni primer u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat); vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi navesti elemente na osnovu kojih se određuju, njihovu visinu u vreme zaključenja ugovora, periode u kojima će se menjati, način na koji će se menjati (tačka 3.3).

U ovom slučaju, tužena nije troškove obrade kredita uključila u efektivnu kamatnu stopu već ih je odredila u fiksnom iznosu od 1.779,25 dinara i naplatila ih mimo efektivne kamatne stope, iako su ti troškovi obrade kredita bili poznati prilikom njihovog obračuna, čime je tužena postupala suprotno citiranom Zakonu i Odluci. Banka ima pravo da svoje kreditne usluge naplaćuje kroz kamatnu stopu kao cene za korišćenje njenih usluga koje obuhvata samo stvarne troškove nastale iz kreditnog odnosa, pa samim tim pravo i na troškove naknada bankarskih usluga, ali se ova naplata vrši pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita i od čega se isti sastoje, kako korisnik kredita ne bi bio doveden u zabludu o kojim troškovima je reč, što je i pravni stav Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. godine. S obzirom da nije izvršena specifikacija troškova, to ovakva ponuda nije imala sve elemente kako bi klijent, ovde tužilja bila potpuno informisana u pogledu navedene naknade, zbog čega je revizijski sud utvrdio da je citirana odredba ugovora ništava. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligaciom odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužilji ono što je primio po ništavoj odredbi spornog ugovora o kreditu.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Na osnovu članova 153, 154. i 165. ZPP tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka, a isti se odnose na sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara, pristup punomoćnika na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, pristup na tri neodržana ročišta od po 4.500,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara, sastav revizije 33.000,00 dinara, taksa na reviziju 3.800,00 dinara i taksa na odluku po reviziji 5.700,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić