Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž3 42/17 od 12.01.2018. godine preinačio presudu Višeg suda u Beogradu P3 395/15 od 27.12.2016. godine, u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tuženi obavežu da joj na ime pretrpljene nematerijalne štete u vidu povrede ugleda i časti solidarno isplate iznos od 180.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.12.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 180.200,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014) i člana 126. Zakona o javnom informisanju i medijima, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena i delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u dnevnim novinama ''GG'' je ... godine objavljen tekst sa naslovom ''...'' i podnaslovom ''... '' Navedeno je izjavila ĐĐ kao učesnik rialitija ''...'' i takva njena izjava verno je preneta u spornom tekstu. Tuženi DD je kao autor teksta kontaktirao tužilju koja je navela da ne želi da komentariše izjavu ĐĐ ''koju čeka lepa igranka na sudu''. Tuženi BB'' DOO je izdavač dnevnih novina ''GG'', a tužena VV je u vreme objavljivanja spornog teksta bila odgovorni urednik ovih novina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je objavljeni tekst sa naslovom navedene sadržine uvredljiv i omalovažavajući, da prikazuje tužilju u negativnom svetlu kao osobu koja se bavi poslovnom pratnjom, te da sporni tekst sadrži informacije podobne da tužilji nanesu duševni bol zbog povrede časti i ugleda i da ne postoji ni jedna od okolnosti koja bi u smislu člana 116. Zakona o javnom informisanju i medijima isključila odgovornost tuženih, iz kojih razloga je delimično usvojio zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete.

Drugostepeni sud je zahtev tužilje odbio kao neosnovan, našavši da su tuženi verno preneli mišljenje ĐĐ, da tema teksta nije tužilja već njen odnos sa ĐĐ, da informacija predstavlja obaveštenje o dešavanjima između dve pevačice, a ne svaka od pojedinačno izrečenih tvrdnji u izjavi ĐĐ, koje imaju uvredljiv karakter i mogu predstavljati osnov utuženja prema njoj kao licu koja je takve tvrdnje iznela. Cenio je da se pre objavljivanja spornog teksta autor obratio tužilji, čime je postupio u skladu sa članom 9. Zakona o javnom informisanju i medijima, sa jedne strane, pokazao odgovarajući stepen novinarske pažnje, a sa druge omogućio tužilji da se dajući svoje mišljenje o izjavi ĐĐ zaštiti kao lice na koju se informacija odnosi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u pobijanoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo, na šta se osnovano revizijom ukazuje.

Članom 112. Zakona o javnom informisanju i medijima, propisano je da lice na koje se odnosi informacija, čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, a koje zbog njenog objavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona.

Članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je, u stavu 1., da svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo ne isključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija, ideja, bez mešanja javne vlasti bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća. Stavom 2., propisano je da pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima ograničenja ili kaznama propisanim zakonom neophodnim u demokratskom društvu i interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javnih bezbednosti radi sprečavanja kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda i prava drugih, sprečavanja u otkrivanju obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

Iz citirane odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, proizlazi da se zaštita prava na slobodu izražavanja nalazi u osnovi demokratije. Sloboda izražavanja doprinosi raspravama o pitanju od javnog značaja i podstiče sveukupni razvoj svakog pojedinca. Iako se sloboda štampe u članu 10. izričito ne pominje Evropski sud za ljudska prava razvio je bogatu praksu koja sadrži niz principa i pravila kojima se štampi dodeljuje povlašćeni status u uživanju sloboda sadržanih u ovom članu. Evropski sud daje slobodi štampe veću zaštitu kada se radi o stvarima od javnog interesa osim političkih kada se vodi javna rasprava. Evropski sud za ljudska prava u brojnim odlukama koje se odnose na primenu člana 10. Evropske konvencije, izneo je stav da se novinari moraju sistematski formalno distancirati od tuđih navoda koji bi mogli da uvrede ili provociraju druge ili oštete njihov ugled, jer je uloga štampe da pruži potpuno istinite informacije o aktuelnim dešavanjima, mišljenjima i idejama. Ako se mediji na bilo koji način pridruže tuđoj tvrdnji prihvatajući je kao svoju (redakcijskom opremom, naslovom, podnaslovom i nadnaslovom i sl.) smatraće se da je objavljena tvrdnja kao njegova sopstvena.

Slične odredbe sadrži i Zakon o javnom informisanju i medijima, u članu 9. stav 2. zakona koji kaže da su urednik i novinar dužni da preuzete informacije, ideje i mišljenja prenesu verodostojno i potpuno, a ako se informacija preuzima iz drugog medija da navedu i naziv tog medija. Prema članu 79.stav 2.istog zakona, objavljivanje informacija kojom se vrši povreda časti i ugleda ili pijeteta, odnosno lice prikazuje u lažnom svetlu, pripisivanjem osobina ili svojstava koje ono nema, odnosno odricanjem osobina ili svojstava koje ima, nije dopušteno ako interes za objavljivanje informacije ne preteže nad interesom zaštite dostojanstva i prava na autentičnost, a naročito ako se time ne doprinosi javnoj raspravi i pojavi, događaju ili ličnosti na koju se informacija odnosi.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, objavljivanje teksta sa naslovom pomenute sadržine je uvredljivo i omalovažavajuće, jer prikazuje tužilju u negativnom svetlu, i sadrži sporne informacije podobne da tužilji nanesu duševni bol zbog povrede časti i ugleda. Autentično prenošenje nedopuštene informacije samo po sebi ne opravdava njeno objavljivanje. Ovo iz razloga jer je u konkretnom slučaju izostala dužna novinarska pažnja u skladu sa etičkim kodeksima novinarske profesije. Novinarska pažnja, u konkretnom slučaju, nije bila adekvatna, a provera sa dužnom pažnjom predstavlja prethodni uslov za objavljivanje informacije. Novinar i odgovorni urednik nisu sa dužnom pažnjom proverili istinitost i potpunost informacija, koje su dobijene od ĐĐ, odnosno nisu sa dužnom pažnjom proverili dopuštenost informacije, usled čega su za tužilju objavljene netačne, nepotpune, uvredljive informacije, zbog čega postoji pravo tužilje na naknadu nematerijalne štete jer je u konkretnom slučaju prekoračena sloboda medija i omogućeno da se u javnosti iznose informacije sa uvredljivom sadržinom. Činjenica što su informacije verno prenete sa drugog medija, tužene ne može osloboditi odgovornosti budući da tužilja nije dala povod za objavljivanje ovakvog naslova, podnaslova i teksta, a da je objavljivanjem ovakvog teksta usmerenog na vest, preneta informacija uvredljivog sadržaja, čiji interes za objavljivanjem ne preteže nad interesom zaštite dostojanstva i prava na autentičnost. Samim tim, stekli su se uslovi da tuženi solidarno nadoknade tužilji nematerijalnu štetu. Prvotuženi odgovara kao osnivač i izdavač dnevnog lista ''GG'', drugotužena kao odgovorni urednik, a trećetuženi odgovara kao autor i novinar spornog teksta.

Prilikom odmeravanja pravične novčane naknade sud je imao u vidu da je tužilja poznata estradna ličnost za kojom postoji interes javnosti, ali sa druge strane da je označena kao ličnost sumnjivih moralnih vrednosti, da su objavljene informacije uvredljivog karaktera i sadržine podobne da kompromituju tužilju, da je tiraž citiranog časopisa visok, na koji način je povređen ugled i čast tužilje, jer je o njoj stvorena pogrešna predstava, pa je tužilji na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima u vezi čl. 112. Zakona o javnom informisanju i medijima, dosudio iznos od 50.000,00 dinara, zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede ugleda i časti. Sud je prilikom donošenja odluke o visini nematerijalne štete imao u vidu i cilj kome služi naknada, te da je dosuđeni novčani iznos pravična satisfakcija za pretrpljenu nematerijalnu štetu. Takođe, prilikom određivanja naknade sud je pošao od cilja kome služi naknada, odnosno da predstavlja sredstvo kojim će se oštećenoj omogućiti zadovoljenje koje će biti u stanju da joj donekle kompenzira nematerijalnu štetu koju je pretrpela, zbog čega je revizija tužilje delimično usvojena, preinačene nižestepene presude i delimično usvojen zahtev tužilje.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je u preostalom delu zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete neosnovan, odbijena je revizija tužilje i odlučeno kao u drugom stavu izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Obzirom da je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude, to je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. odlučio o svim troškovima postupka, pa je obavezao tužene da tužilji solidarno naknade troškove u ukupnom iznosu od 70.200,00 dinara, (u skladu sa uspehom u sporu od 50.000,00 dinara). Troškovi postupka odnose se na sastav tužbe i jednog obrazloženog podneska po 6.000,00 dinara za pristup na tri održana ročišta po 7.500,00 dinara, za pristup na dva neodržana ročišta po 4.500,00 dinara i za sastav revizije iznos od 12.000,00 dinara, na osnovu tarifnog broja 13, 15, i 16 Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12), kao i troškovi sudskih taksi na tužbu u iznosu od 2.100,00 dinara i na presudu u iznosu od 2.100,00 dinara, na reviziju u iznosu od 4.200,00 dinara i na revizijsku odluku u iznosu od 6.300,00 dinara prema tarifnom broju 1, tačke 1 i 5, tarifnom broju 2 tačka 1 i 11 Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama (''Službeni glasnik RS'' br. 28/94...106/15).

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić