Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2565/19 od 09.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19865/17 od 23.01.2019. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog u delu kojim pobija odluku iz stava petog izreke ožalbene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanim delom pravnosnažne presude odbijen je u celosti tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati novčane iznose na ime neisplaćene penzije u periodu od marta meseca 1999. godine zaključno sa novembrom 2014. godine, zbog zastarelosti potraživanja, a delimično je odbijen tužbeni zahtev za isplatu penzija u periodu od novembra meseca 2014. godine do septembra 2018. godine zbog izvršenih isplata osnovne penzije po propisima Međunarodne administracije na području Kosova i Metohije.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi predviđeni članom 404. stav 1. ZPP da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, sa ciljem da se na taj način ujednači sudska praksa.

Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 974/2012 od 07.03.2013. godine, na koju se tužilac poziva u reviziji (kao primer različite sudske prakse) doneta je u sporu u kojem nije bio istaknut prigovor zastarelosti, te se ova presuda ne zasniva na istom činjeničnom i pravnom stanju na kojem je zasnovana pobijana drugostepena presuda.

Presuda Evropskog suda za ljudska prava Grudić protiv Srbije od 17. aprila 2012. godine (predstavka broj 31925/08) ne suspenduje primenu pravila o zastarelosti tužiočevog potraživanja. U presudi Evropskog suda za ljudska prava Skenderi i drugi protiv Srbije od 27. jula 2017. godine (po predstavkama br. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 i 47575/12), Evropski sud za ljudska prava primećuje da je trogodišnji rok u pitanju (pitanje koje se nije postavilo u slučaju Grudić) bio predviđen članom 376. Zakona o obligacionim odnosima i stoga zakonit, jer je služio legitimnom cilju, odnosno obezbeđivanju pravne sigurnosti i pravosnažnosti (isto u predmetu Čekić i dr. protiv Hrvatske-predstavka broj 15085/02, u odnosu na trećeg i četvrtog aplikanta).

Prema Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 25.06.2017. godine, u sporovima radi naknade materijalne štete zbog neisplate penzije licima sa teritorije Kosova i Metohije uzima se u obzir (umanjuje) novčani iznos koji je tužilac primio od strane Međunarodne administracije (UNMIK). Ovaj zaključak Vrhovni kasacioni sud je doneo u vršenju nadležnosti predviđene članom 31. Zakona o uređenju sudova, radi obezbeđivanja jedinstvene sudske primene prava i jednakosti stranaka u sudskim postupcima. Pobijana drugostepena presuda u delu kojim je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete nastale neplaćanjem penzije u periodu od decembra meseca 2014. godine zaključno sa avgustom 2018. godine, u skladu je sa označenim zaključkom i opšte prihvaćenim pravilom odštetnog prava da naknada štete ne može biti veća od nastale štete. Isplate izvršene po propisima koje je donela Međunarodna administracija Kosova i Metohije (bez obzira da li se radi o osnovnoj penziji ili nekoj drugoj vrsti naknade), predstavljaju obeštećenje za štetu nastalu neisplaćivanjem penzije koja je tužiocu priznata rešenjem tuženog.

S obzirom na izloženo, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji predviđeni članom 404. stav 1. ZPP, pa je na osnovu stava 2. istog člana, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije i na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, pa je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema noveliranom članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju, tužba radi naknade štete podneta je 27.12.2017. godine. Kao vrednost predmeta spora u tužbi je označen iznos od 4.280.000,00 dinara. Tužilac je podneskom od 17.12.2018. godine, preinačio tužbu tako što je povećao tužbeni zahtev na iznos od 4.588.952,65 dinara. Tako označeni iznos ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan izvršenog preinačenja ( 1 evro iznosio je 118, 4079 dinara). Revizijom se pobija deo kojim je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev, zbog čega tužiočeva revizija očigledno nije dozvoljena.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić