Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitijući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo ni do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, pred Privrednim sudom u Beogradu vođen je postupak P 5956/2011 u kom je doneta delimična presuda od 02.12.2013. godine, kojom su u usvajajućem delu obavezani Republika Srbija i „International GP“ DP u restruktuiranju kao tuženi da „AA“ kao tužiocu solidarno isplate iznos od 3.538.888,90 USD, sa pripadajućom kamatom počev od 15.07.2010. godine do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca iz isplatu preko dosuđenog do traženog iznosa prema tuženima odbijen kao neosnovan, doneto je rešenje o prekidu postupka i odlučeno o troškovima postupka. Pravnom poukom u navedenoj delimičnoj presudi dat je rok za izjavljivanje žalbe od 15 dana, iako je Zakon o parničnom postupku koji se primenjivao u konkretnom slučaju propisivao kraći rok za izjavljivanje žalbe od 8 dana. Protiv usvajajućeg dela delimične presude, žalbe su izjavili Republika Srbija i „International GP“ DP u restruktuiranju, kao tuženi u tom postupku u okviru roka datog u pravnoj pouci a nakon isteka zakonskog roka, a žalbu je izjavio i tužilac na odbijajući deo presude. U postupku po žalbi pred Privrednim apelacionim sudom presudom Pž1 642/2014 od 01.10.2014. godine odlučeno je o osnovanosti izjavljenih žalbi tako što je prvostepena delimična presuda u usvajajućem delu preinačena odbijanjem tužbenog zahteva za solidarno obavezivanje tuženih na isplatu tužiocu iznosa od 3.538.888,90 USD, sa pripadajućom kamatom, dok je u pobijanom odbijajućem delu potvrđena. Presudom Vrhovnog kasacioniog suda Prev 8/2015 od 08.10.2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija „AA kao tužioca i potvrđena presuda Privrednog Apelacionog suda od 01.10.2014. godine ocenjeno je da drugostepeni sud pravilno primenio odredbe ZPP kada nije odbacio kao neblagovremene žalbe tuženih koje su podnete u roku iz pravne pouke date u prvostepenoj presudi.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilac „AA traži da se tužena obaveže na naknadu materijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada suda kao državnog organa, usled propuštanja Privrednog apelacionog suda da u postupku po žalbi Pž1 642/2014 odbaci kao neblagovremene žalbe tuženih koje su izjavljene nakon isteka zakonskom propisanog roka od 8 dana, a u okviru roka od 15 dana datog poukom o pravnom leku u presudi prvostepenog suda.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 172 . ZOO nalazeći da u konkretnom slučaju postoji nepravilan i nezakoniti rad organa tužene usled propuštanja suda da u postupku po redovnom pravnom leku i pored pogrešno date pravne pouke, žalbe tuženih izjavljene nakon isteka zakonskog roka odbaci kao neblagovremene.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada suda u smislu člana 172. ZOO, pa samim tim ni obaveze na naknadu štete tužiocu.

Naime, prema članu 6. stav 1. Zakona o sudijama ("Sl.glasnik RS" br.63/01 ... 43/06, koji je u navedenom periodu bio na snazi), koji se primenjuje na osnovu člana 23. ZOO, a u vezi člana 172. stav 1. ZOO, Republika Srbija odgovara za štetu koju prozrokuje sudija nezakonitim ili nepravilnim radom. Na isti način je odgovornost države regulisana članom 6. stav 1. novog Zakona o sudijama - ("Sl.glasnik RS" br.116/08 ... 40/15). Dakle, odgovornost države (Republike Srbije), uslovljena je nezakonitim ili nepravilnim radom suda - sudije, što podrazumeva neprimenjivanje ili pogrešnu primenu propisa kojima se regulišu pravila sudskog postupka (parničnog, krivičnog, izvršnog, vanparničnog ili prekršajnog) ili kojima se povređuju Ustavom zagarantovana prava iz ove oblasti (koja nisu u koliziji sa međunarodnim standardima i opšte usvojenim pravilima Međunarodnog prava), kao što su pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravično suđenje i u razumnom roku (član 32. stav 1. Ustava), pravo ne jednaku zaštitu prava pred sudovima, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom je odlučeno o nečijem pravu, obavezi ili interesima (član 36 Ustava). To znači da odgovornost za štetu može postojati u slučaju izvršenja radnje od strane sudije koja se nije smela preduzeti (aktivnom radnjom) ili propuštanjem preduzimanja zakonom propisane radnje - u određeno vreme i na određeni način (nečinjenjem). Pri tom, prilikom ocene da li su ispunjeni uslovi za postojanje odgovornosti za nastalu štetu, treba imati u vidu da pogrešna primena prava, odnosno primena pogrešnog zakona ili pogrešne zakonske odredbe, kao i pogrešno tumačenje pravne norme, pa i u situaciji kada je odluka nižestepenog suda u kojoj je izraženo takvo pravno shvatanje, ukinuta ili preinačena po pravnom leku, ne predstavlja ni nepravilan ni nezakoniti rad suda (sudije). Pogrešna primena prava može se kvalifikovati kao nezakonit rad samo u slučaju ako je u pitanju namera ili gruba nepažnja. To znači da za štetu koja nastane zbog pogrešne primene prava, kao posledice pogrešnog tumačenja propisa, Republika Srbija ne odgovara, jer takav postupak sudije ne predstavlja nezakonitu radnju.

Imajući u vidu izneto, u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada suda kao štetne radnje u smislu člana 172. stav 1. ZOO u vezi člana 6. stav 1. Zakona o sudijama, obzirom da je Privredni apelacioni sud u spornom postupku po žalbi bio dužan da postupa po žalbama stranaka izjavljenim u roku iz date pogrešne pravne pouke prvostepenog suda, nezavisno od toga da li su te žalbe izjavljene u zakonskom roku ili nakon isteka tog roka, jer zbog pogrešno date pravne pouke suda stranke nisu smele da trpe štetne posledice. O tome da rizik bilo koje greške koju je počinio sud mora da snosi država i da se propusti ne smeju ispravljati na štetu pojedinaca izjasnio se i Evropski sud za ljudska prava u presudi Radchikov protiv Rusije, od 24. maja 2007. godine (videti stav 50. pomenute presude, broj predstavke 65582/01).

Takvim postupanjem privrednog suda u postupku po žalbi uvaženo je pravo na žalbu (član 36 Ustava) stranaka u sporu, a time i tužioca i otklonjena mogućnost nastupanja štetnih posledica po stranke zbog pogrešno date pouke suda, pa u takvim radnjama suda nema nezakonitosti niti nepravilnosti u smislu člana 6. stav 1. Zakona o sudijama koje bi predstavljale nezakonit ili nepravilan rad. Upravo bi suprotno postupanje suda, predstavljalo nezakonit ili nepravilan rad suda, jer bi i pored učinjene greške suda, dalo prednost strogom formalizmu u primeni odredaba ZPP na štetu ustavnog prava na žalbu stranaka. S toga su bez uticaja na drugačije odlučivanje suprotni navodi revizije kojima se ukazuje da je postupanje privrednog suda pogodovalo isključivo procesnom položaju tuženih u tom sporu u cilju gubitka spora tužioca, kao i da je time na štetu tužioca kao stranke u tom sporu nezakonito suspendovana primena odredaba ZPP.

S tim u vezi, na drugačiju odluku suda ne utiču ni navodi tužioca u tužbi, u toku postupka i u reviziji kojima se ukazuje na postojanje uzročne veze između navedenog postupanja suda i štete koju tužilac u ovom postupku potražuje, jer šteta za tužioca nije nastala usled odluke privrednog suda da razmatra žalbe tuženih podnete u roku iz pogrešno date pouke, već zato što je njegov zahtev za isplatu odbijen kao neosnovan.

Kod takvog stanja, a kako u radnjama Privrednog apelacionog suda kao organa tužene nema nezakonitog i nepravilnog postupanja u smislu člana 172. ZOO, niti postoji uzročna veza između postupanja tog suda kao organa tužene i štete tužioca koju u ovom postupku potražuje, to nema ni odgovornosti države u ovoj pravnoj stvari, pa drugačijem presuđenju ne vodi ni pozivanje revizije na standarde Evropske konvencije i šire tumačenje odgovornosti države prema članu 1 Protokola 1 Konvencije.

Kako se i ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao stavu prvom izreke.

Odluka o zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 153. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP. Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, pa zato nema pravo na naknadu troškova tog postupka.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić