Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužene na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP je neosnovano, jer u postupku pred nižestepenim sudovima nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona. Osim toga, ukazivanje tužene na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije bilo predmet ocene ovog suda, s obzirom na to da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Subotici P2 1391/2011 od 23.05.2012. godine razveden je brak parničnih stranaka, samostalno vršenje roditeljskog prava nad zajedničkom maloletnom decom VV, rođenim ... . godine i GG, rođenom ... . godine, povereno je majci, otac je obavezan da doprinosi dečijem izdržavanju u mesečnim iznosima od po 50 evra, počev od 01.01.2012. godine, pa ubuduće i određen je način održavanja ličnih odnosa oca i dece. Tužena se nije pridržavala modela održavanja ličnih odnosa određenog navedenom presudom, pa je tužilac inicirao novi spor i pravnosnažnom presudom istog suda P2 1283/13 od 05.06.2015. godine, izmenjen je model viđanja oca sa maloletnom decom na način bliže određen u izreci ove presude. Nakon donošenja ove odluke, maloletni VV je redovno boravio u domaćinstvu oca i negodovao je kada bi trebao da se vrati u majčino domaćinstvo, a dana 18.03.2016. godine odbio je da se vrati kod majke. Tužilac je pokrenuo parnični postupak 08.04.2016. godine. Dugogodišnji konflikti i poremećaj komunikacije stranaka doveli su do aktuelne situacije, mal. VV živi u domaćinstvu oca, a mal. GG živi u domaćinstvu majke, dok oboje dece ostvaruje retke kontakte sa drugim roditeljem. Rešenjem organa starateljstva od 16.08.2016. godine, tuženoj je upućena mera upozorenja na nedostatke u vršenju roditeljskog prava, međutim drugostepenom odlukom nadležnog upravnog organa od 07.12.2016. godine, prvostepeno rešenje je poništeno sa obrazloženjem da uslovi za korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava ne postoje. Organ starateljstva je strankama predložio savetoterapijski rad pod nadzorom, tužilac je povremeno dolazio, a tužena je odbijala seanse smatrajući da deca treba da odrastaju zajedno, bez obzira na njihovu volju, želju i ponašanje. Tužilac je rođen ... . godine, po zanimanju je ... i u međuvremenu je zasnovao novu zajednicu života, a sadašnja partnerka ima dete iz prethodnog braka sa kojim se VV lepo slaže. Tužena, rođena ... . godine, je ..., nije zasnovala novu zajednicu života, živi u domaćinstvu sa ćerkom i održava često kontakt s majkom, a ćerku favorizuje u odnosu na sina. Maloletna GG, koja ima punih ... godina živi sa majkom, sa njom se poistovećuje, dominantna je u odnosu na brata, zbog konflikta lojalnosti u proteklom vremenskom periodu odbijala je da kontaktira sa ocem, i aktuelno iskazuje želju da se viđa sa ocem i da prespava kod njega. Mal. VV je star ... godina, dobar je đak, a od 18.03.2016. godine neprekidno živi u očevom domaćinstvu i njegova želja je autentična, odnosno ostanak u domaćinstvu oca je autentična odluka sina. Prema zajedničkom nalazu veštaka psihijatra i psihologa, podobnost obe stranke kao roditelja je umanjena, komparativna podobnost tužene je snižena i vrednuje se kao značajno narušena zbog zanemarivanja uloge oca u razvojnom procesu dece i autentičnog podsticanja razvijanja ovih odnosa uz insistiranje na sopstvene interpretacije porodičnih relacija. Mišljenje veštaka je da tužilac ima prednost u odnosu na tuženu na planu roditeljske sposobnosti, dok je u interesu oboje dece je da razviju relacije sa roditeljima i međusobno.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je osnovan tužbeni zahtev da se tužiocu, kao ocu, na samostalno vršenje roditeljskog prava poveri zajedničko maloletno dete VV, kao i odluka o načinu održavanja ličnih odnosa oca sa maloletnom GG, koja mu nije poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava, i tužene sa mal. VV, na način kako je to bliže navedeno u stavu drugom i trećem izreke prvostepene presude.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Stavom 2. istog člana propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere. Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona, kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Članom 266. istog zakona propisano je da u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Članom 67. Porodičnog zakona, propisano je da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Sadržina roditeljskog prava, koja se sastoji od dužnosti staranja o detetu, čuvanja i podizanja, vaspitanja i obrazovanja, zastupanja i izdržavanja deteta, kao i upravljanja i raspolaganja njegovom imovinom, regulisana je odredbama člana 68.-74. Porodičnog zakona, a suština ovih dužnosti prava roditelja je dobrobit i najbolji interes deteta.

Porodični zakon ne isključuje mogućnost promene vršenja roditeljskog prava. Odluka o vršenju roditeljskog prava može da se promeni ukoliko su se značajnije promenile okolnosti nakon donošenja te odluke. Sud odlučujući o takvom zahtevu je dužan da ceni da li je došlo do novih okolnosti zbog kojih je neophodno promeniti odluku o vršenju roditeljskog prava, pri tome ceneći najbolji interes deteta. Najbolji interes deteta je pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, a zaštita interesa deteta je odlučujuća okolnost koja se ceni prilikom donošenja odluke o vršenju roditeljskog prava, odnosno promene odluke o vršenju roditeljskog prava.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Subotici P2 1283/13 od 05.06.2015. godine, izmenjen model viđanja na način bliže određen u izreci ove presude, određen prethodnom pravnosnažnom presudom, jer se tužena istog nije pridržavala, da je maloletni VV redovno boravio u domaćinstvu oca i negodovao kada je trebao da se vrati u majčino domaćinstvo, a da je dana 18.03.2016. godine odbio da se vrati kod majke, kao i da je podobnost oba roditelja umanjena, a podobnost tužene snižena i značajno narušena, a da tužilac ima prednost u odnosu na tuženu na planu roditeljske podobnosti, kao i da je želja mal. VV da živi u očevom domaćinstvu autentična, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je došlo do promenjenih okolnosti, zbog kojih je bilo potrebno da se promeni odluka o vršenju roditeljskog prava u odnosu na raniju odluku, kojom je mal. VV poveren majci, ovde tuženoj i pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su usvojili, kao osnovan, zahtev tužioca.

Sud je cenio navode revizije, pa je našao da su isti neosnovani. Vrhovni kasacioni sud smatra da je materijalno pravo pravilno primenjeno, te da su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, jer postoje okolnosti iz kojih proizilazi da jedno dete treba da bude povereno ocu, a drugo majci. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prema okolnostima konkretnog slučaja najbolji interes dece pouzdano je utvrđen u već sprovedenoj sudskoj proceduri, saglasno Porodičnom zakonu.

Nisu osnovani navodi revizije kojima se ukazuje na sadržinu nalaza i mišljenja organa starateljstva i predlog da se dete poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, odnosno da su se stekli uslovi da se promeni odluka o vršenju roditeljskog prava u odnosu na mal. VV, s obzirom da su nižestepeni sudovi prilikom odlučivanja, imajući u vidu mišljenje mal. deteta u situaciji kada je sposobno da iskaže svoje mišljenje o tome sa kojim roditeljem želi da živi, kao i da je autentična želja i odluka mal. VV da živi sa ocem, cenili i nalaz i stručno mišljenje nadležnog organa starateljstva. Naime, sud kada je u pitanju najbolji interes deteta ne opredeljuje samo mišljenje deteta, već i druge okolnosti koje se tiču uzrasta i pola deteta, potreba deteta, kao i sposobnost roditelja da zadovolji potrebe deteta, što su nižestepeni sudovi, a suprotno revizijskim navodima, na pravilan način cenili i za svoju odluku dali dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

S obzirom da je odlučeno da se samostalno vršenje roditeljskog prava nad mal. VV poveri ocu, a mal. GG poveri majci, sudovi su, suprotno navodima revizije, pravilnom primenom člana 272. stav 2. istog Zakona, uredili način održavanja ličnih odnosa mal. VV sa majkom – ovde tuženom, kao i mal. GG sa ocem, u skladu sa mišljenjem i predlogom Centra za socijalni rad koji je usmeren na reuspotavljanje narušenih porodičnih odnosa i stvaranje emotivne bliskosti dece tokom boravka u domaćinstvu svakog od roditelja. Kod navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je na ovaj način zadovoljen najbolji interes oba maloletna deteta i u ovom delu.

Ostalim revizijskim navodima se ponavljaju navodi isticani u postupku, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer je drugostepeni sud u pobijanoj odluci dao jasne, potpune i pravilne razloge iz kojih proizilazi neosnovanost revizijskih razloga, a koje ovaj sud u svemu prihvata.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić