U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Jasmina Milutinović, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ... i VV iz ..., koga zastupa Tomislav Dikosavić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4569/18 od 05.06.2019. godine, u sednici veća od 17.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4569/18 od 05.06.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 4633/16 od 24.05.2018. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 21.12.2018. godine, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti; delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezani tuženi da solidarno o svom trošku izrade i pribave projektno-tehničku i urbanističku dokumentaciju u svrhu navedenu izrekom, obezbede i plate rad nadzornih organa, snose troškove i naknade navedenih taksi i naknada za rad organa koji izdaju potrebnu dokumentaciju, kao i da snose troškove svih građevinskih, građevinsko- zanatskih i instalaterskih i završnih radova, kao i troškove otklanjanja tehničkih nedostataka, bliže navedenih izrekom, kao i ostalih završnih radova radi pretvaranja jednog poslovnog prostora u dva, koje obaveze se mogu osloboditi isplatom iznosa od 1.061.495,20 dinara, sa zateznom kamatom počev od 19.03.2012. godine do isplate; da tužiocu na ime ugovorne kazne – ugovorenih penala za period od 04.03.2006. godine do 01.07.2008. godine solidarno isplate iznos od 1.011.853,05 dinara, sa zateznom kamatom od 16.12.2017. godine do isplate; odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da sud obaveže tužene da tužiocu solidarno na ime razlike od iznosa na ime ugovorne kazne do iznosa potpune naknade štete isplate iznos od 3.706.740,35 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.12.2017. godine do isplate i obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 735.333,48 dinara.

Dopunskom presudom od 22.03.2019. godine obavezani su tuženi da tužiocu solidarno na ime naknade obične štete isplate iznos od 1.032.581,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.03.2019. godine do isplate.

Apelacioni sud u Novom Sadu Gž je presudom 4569/18 od 05.06.2019. godine, žalbu tužioca protiv navedene prvostepene presude odbio VV je delimično odbio i prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim je odbijen prigovor stvarne nenadležnosti, a u preostalom delu žalbu ovog tuženog, kao i žalbu tuženog GG usvojio i prvostepenu presudu preinačio u usvajajućem delu, tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da solidarno o svom trošku izrade i pribave projektno-tehničku i urbanističku dokumentaciju radi izmene faktičkog stanja predatog lokala prema ugovorenoj obavezi predaje dva lokala iz člana 6. Ugovora o kupoprodaji i suinvestiranju i regulisanju međusobnih odnosa povodom izgradnje stambene zgrade u ... u Ul. ... br. ... Ov 1. .../... od 09.03.2004. godine, da obezbede i plate rad nadzornih organa, da snose troškove i naknade republičkih i gradskih, administrativnih i drugih taksi i naknada za rad republičkih i gradskih organa, javnih i javno-komunalnih preduzeća koja izdaju potrebnu dokumentaciju, kao i da snose troškove svih građevinskih, građevinsko-zanatskih i instalaterskih i završnih radova, kao i troškove otklanjanja tehničkih nedostataka, i to zidarskih radova, radova vezanih za vodovod i kanalizaciju, elektroinstalaterskih radova, radova vezanih za grejne instalacije, keramičarskih radova, radova vezanih za građevinsku stolariju i bravariju, molersko-farbarskih radova, kao i ostalih završnih radova radi pretvaranja jednog poslovnog prostora na navedenoj adresi u dva nezavisna, posebna poslovna prostora, koje obaveze se tuženi mogu osloboditi isplatom iznosa od 1.061.495,20 dinara, sa zateznom kamatom počev od 19.03.2012. godine do isplate, da tužiocu na ime ugovorne kazne-ugovorenih penala za period od 04.03.2006. godine do 01.07.2008. godine solidarno isplate iznos od 1.011.853,05 dinara, sa zateznom kamatom od 16.12.2017. godine do isplate; u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, tako što obavezuje tužioca da tuženom VV naknadi troškove postupka u iznosu od 633.750,00 dinara, u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, žalba tuženog VV protiv dopunske presude prvostepenog suda od 22.03.2019. godine je usvojena i dopunska presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da solidarno naknade štetu tužiocu u iznosu od 1.032.581,40 dinara, sa zateznom kamatom od 22.03.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom VV naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 211.044,06 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi VV je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408., u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1., u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, jer je drugostepeni sud na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučio o tužbenom zahtevu, ceneći sve relevantne navode stranaka. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, na koju se u reviziji ukazuje, nije dozvoljen revizijski razlog, saglasno članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između stranaka je zaključen ugovor o kupoprodaji i suinvestiranju dana 03.03.2004. godine, kao ugovor posebne vrste, u kojoj je tužilac učestvovao sa 14/32 dela nepokretnosti koja se nalazila u porodičnoj stambenoj zgradi u ul ... br. ... u ..., pa je dozvolio da se ta zgrada sruši i na njenom mestu izgradi nova, u odnosu na koju je zadržao pravo susvojine od 2/36 delova, a što bi predstavljalo dva ulična lokala ukupne površine 70 m2. Tuženi su preuzeli sve poslove oko pribavljanja dokumentacije i izvođenja radova, a rok za završetak radova isticao je početkom 2006.godine. Tuženi su ključeve od spornog objekta predali tužiocu pre 06.02.2007. godine, ali je on odbijao da uđe u posed sve do 01.07.2008. godine. Dana 16.10.2007. godine tužilac se obratio tuženima sa zahtevom da obave poslove u cilju ispunjenja uslova za primopredaju, polazeći od toga da je umesto dva lokala, kako je to predviđeno ugovorom, izgrađen jedan, a da je njegova površina 71,26 m2. Dana 30.06.2011. godine zaključen je ugovor o razvrgnuću imovinske zajednice suinvestitora, kojim je utvrđeno da tužilac postaje vlasnik u celosti poslovnog prostora br. ... u prizemlju, površine 71,26 m2, i na osnovu ovog ugovora tužilac je u istoj nepokretnosti upisan kao vlasnik ovog izgrađenog lokala. Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac traži da se postojeći poslovni prostor razgraniči, tako da umesto jednog tužiocu pripadnu dva manje površine, a koje obaveze se tuženi mogu osloboditi isplatom novčanog iznosa potrebnog za izvođenje radova razgraničenja. U preostalom delu tužilac je potraživanje opredelio u visini ugovorne kazne za period od 04.03.2006. godine do 01.07.2008. godine, naknade preko visine ugovorne kazne do pretpostavljene koristi koju bi ostvario izdavanjem lokala u zakup, te naknade na ime razlike u ukupnoj površini koja bi mu pripala razgraničenjem postojećeg lokala na dva manja, a vrednost svih ovih potraživanja je utvrđena veštačenjem.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je tužbeni zahtev u pretežnom delu usvojio, smatrajući da je u skladu sa zaključenim ugovorom, dok je odbio zahtev tužioca za isplatu štete nastale nemogućnošću da lokale, koji su mu po ugovoru pripali, izdaje u zakup, našavši da je reč o fiktivnim ugovorima, da tužilac i nije imao nameru da lokale izdaje, jer je i lokale u srušenoj zgradi koristio za obavljanje sopstvene delatnosti.

Polazeći od istog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je odluku u odbijajućem delu potvrdio, ali je u preostalom delu prvostepenu presudu preinačio odbijanjem tužbenog zahteva i po preostalim traženim osnovima.

I po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo donošenjem odluke kao u pobijanoj presudi, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu kao pravilne i neprotivrečne prihvata i ovaj sud.

Navodima revizije se pravilnost drugostepene presude ne dovodi u sumnju. Pravilno je drugostepeni sud utvrdio da zaključeni ugovor predstavlja zapravo ugovor o suinvestiranju, s obzirom da kupoprodajna cena koja je ugovorena na ime kupovine suvlasničkog udela tužioca nikada nije isplaćena, već njen ekvivalent predstavlja suvlasnički udeo tužioca od 2/36 u odnosu na novoizgrađenu nepokretnost. Tačno je da je prema ugovoru tužiocu trebalo da pripadnu dva lokala, ukupne površine 70 m2, a da mu je po završetku gradnje predat jedan lokal, ukupne površine 71 m2. I po stanovištu ovog suda, to znači da je ugovor u pretežnom delu izvršen, tim pre što je tužilac primio ovaj lokal u posed, stranke su zaključile i ugovor o razvrgnuću imovinske zajednice, a tužilac se upisao kao vlasnik novoizgrađenog lokala u katastru nepokretnosti. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da u situaciji kada zaključeni ugovor nije bliže identifikovao poslovni prostor koji tužiocu treba da se preda, već je samo utvrđena njegova ukupna površina od 70 m2, te kada je tužiocu po završetku gradnje predat poslovni prostor površine 71,26 m2 i on se na njemu upisao kao vlasnik u evidenciji nepokretnosti, nema mesta usvajanju njegovog zahteva za ispunjenje ugovorne obaveze izvođenjem radova na razdvajanju objekata.

Pravilno je drugostepeni sud primenio i odredbu člana 273.stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da poverilac ne može da zahteva ugovornu kaznu zbog zadocnjenja ako je primio ispunjenje obaveze, a nije bez odlaganja saopštio dužniku da zadržava svoje pravo na ugovornu kaznu. Kako je tužilac propustio da po prijemu lokala u državinu, 01.07.2008. godine saopšti tuženima da zadržava pravo na ugovornu kaznu, već se sa takvim zahtevom prvi put obratio 06.04.2009. godine, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i zahtev po osnovu ugovorne kazne odbio kao neosnovan. Kao što je navedeno, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen zahtev tužioca u delu kojim je, pored ugovorne kazne, zahtevao razliku do potpune naknade štete, a koja se odluka revizijom takođe pobija, polazeći od toga da je tužilac poslovni prostor koristio za potrebe bavljenja sopstvenom delatnošću, a da su mu tuženi plaćali zakupninu za drugi lokal u kojem je nastavio da obavlja delatnost posle rušenja postojećeg lokala, i da su tu zakupninu plaćali sve dok novoizgrađeni lokal nisu predali tužiocu u državinu, a što sve znači da tužilac nije dokazao štetu zbog nemogućnosti raspolaganja lokalima u novoizgrađenoj zgradi. Pravilno je preinačena i odluka prvostepenog suda sadržana u dopunskoj prvostepenoj presudi, jer je u postupku utvrđeno da bi pregrađivanjem postojećeg lokala na dva manja, ukupna površina tako formirana dva lokala bila manja za 2,38 m2, a pored toga, površina predatog lokala je veća od ugovorene površine od 70 m2. Drugostepeni sud je pravilno ocenio držanje tužioca tokom procesa izgradnje novog objekta, cenio činjenicu da se tužilac nije usprotivio načinu na koji je gradnja vršena, već je primedbe zbog odstupanja u gradnji izneo nakon više meseci od stupanja u posed, ne zahtevajući ni eventualno zaključivanje aneksa ugovora kojim bi bili određeni bliže posebni delovi nepokretnosti koje je trebalo da mu budu predate u posed, koje ponašanje je drugostepeni sud pravilno cenio i sa aspekta odredaba člana 12. i člana 18. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP i odlučio da detaljno ne obrazlaže ovu presudu, s obzirom da se u reviziji ponavljaju navodi koji su isticani tokom postupka (pošto je prilikom ukidanja prethodne prvostepene presude apelacioni sud ukazao na potrebu sagledavanja tužiočevog držanja tokom gradnje u svetlu standarda razumnog i pažljivog suinvestitora i suvlasnika nepokretnosti), a da se detaljnijim obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti bi se doprinelo ujednačenom tumačenju prava (član 414. stav 2. ZPP).

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić