.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 4548/2020
24.03.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Petar Janković, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo iz Beograda i „Višnjica“ ad iz Beograda, čiji je punomoćnik Tomislav Jovanović, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3383/19 od 04.06.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 24.03.2022. godine doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3383/19 od 04.06.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Beogradu P 1825/17 od 06.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA kojim je tražila da se utvrdi da je apsolutno ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaveden kod drugotuženog pod brojem .. od 10.05.2000. godine, overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu 05.05.2000. godine pod Ov.br.1090/2000, zaključen između prvotuženog Republike Srbije zastupane po direktoru Republičke direkcije za imovinu RS i drugotuženog „Višnjica“ ad iz Beograda, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da na ime troškova parničnog postupka prvotuženoj Republici Srbiji isplati iznos od 141.900,00 dinara i da drugotuženoj „Višnjica“ a.d. isplati iznos od 141.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.09.2018. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja troškova parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3383/19 od 04.06.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i delu stava drugog izreke kojim je obavezana tužilja da tuženoj Republici Srbiji i tuženom „Višnjica“ a.d. iz Beograda na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od po 141.900,00 dinara. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u preostalom delu stava drugog izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužilja da tuženom „Višnjica“ a.d. iz Beograda na dosuđeni iznos troškova postupka od 141.900,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dana izvršnosti odluke pa do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog „Višnjica“ a.d. Beograd za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.
Tuženi „Višnjica“ a.d. iz Beograda je dao odgovor na reviziju, kojim je predložio da se revizija tužilje odbije kao neosnovana.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011...18/2020) i utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. zbog kojih se revizija može izjaviti se navodima revizije određeno ne ukazuje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NOO Stari grad od 13.04.1960. godine nacionalizovana je i prešla u društvenu svojinu, između ostalih nepokretnosti, zgrada u Ul. ... broj .. i ... broj .., ranije vlasništvo BB i VV sa idealnim udelom od ¼, a rešenjem Odeljenja za finansija SO Stari grad od 27.07.1963. godine određena je naknada za nacionalizovane nepokretnosti BB i VV koja se ima isplatiti u roku od 50 godina.
Tužena Republika Srbija, kao prodavac i tuženi „Višnjica“ a.d. Beograd kao kupac, zaključili su ugovor o kupoprodaji, koji za predmet ima poslovni prostor koji se sastoji od lokala i magacina ukupne površine 227m2, a nalazi se u zgradama u Ul. ... broj .., sada ..., na kat.parc.br. .. kao ZK telo II upisano u ZKUL br. .. kao kuća, kućni broj .. u Ulici ... i kuća kućni broj .. u Ulici ..., jedna zgrada KOB 1, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu dana 05.05.2000. godine pod II/1 Ov.br.1090/2000.
Pravnosnažnim rešenjem Agencije za restituciju br.46-006143/12 od 26.07.2016. godine usvojen je zahtev ovde tužilje i utvrđeno njeno pravo na obeštećenje, kao zakonske naslednice bivše vlasnice BB rođene ..., za nepokretnost koja je oduzeta označenim rešenjem NO od 13.04.1960. godine i to za poslovni prostor površine 227m2, stan broj .., površine 34m2, postojeći u objektu br.1 na uglu Ul. ... k.br. .. sa Ul. ... k.broj .. u Beogradu na kat.parc.br.... KO ... i utvrđena osnovica za obeštećenje za oduzetu imovinu u iznosu od 145.058,95 evra, s tim što će se način i rokovi isplate utvrditi posebnim rešenjem kada se za to steknu uslovi, u skladu sa zakonom. Takođe, pravnosnažnim rešenjem Agencije za restituciju broj 46- 00051/2016 od 26.07.2016. godine usvojen je zahtev ovde tužilje i utvrđeno njeno pravo na obeštećenje, kao zakonske naslednice bivše vlasnice VV za iste objekte, a osnovica za obeštećenje utvrđena u iznosu od 48.352,98 eura, s tim da se iznos obeštećenja, kao i način i rokovi isplate utvrde posebnim rešenjem kada se za to steknu uslovi u skladu sa zakonom. Protiv ovih rešenja tužilja nije izjavila žalbu i oba su postala pravnosnažna dana 28.05.2016. godine.
Tužbu za utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora o kupoprodaji, zaključenog između tuženih, tužilja je podnela 17.02.2017. godine i bazirala na tvrdnji da njenim pravnim prethodnicama majci i babi, BB i VV, nije isplaćena naknada kako je to bilo određeno rešenjem od 27.07.1963. godine i sa razloga što je iznos kupoprodajne cene za nepokretnost koja je predmet pobijanog ugovora daleko ispod tržišne cene.
Presudama nižestepenih sudova, ocenjeno je da ugovor o prodaji nepokretnosti zaključen između tuženih 05.05.2000. godine nije ništav, da je prodaja nepokretnosti tada u državnoj svojini izvršena primenom Zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br.54/99) i Uredbe o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br.55/99), donetom na osnovu člana 11. navedenog zakona. Prema datim razlozima, ovaj ugovor nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i ne ispunjava uslove ništavosti propisane u članu 103. Zakona o obligacionim odnosima. Tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen kao neosnovan. U pobijanoj presudi drugostepeni sud je ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge zbog kojih nisu prihvaćeni u tezi da nepokretnost nije mogla biti državna ni društvena svojina ukoliko nije ispunjena obaveza plaćanja. Predmetna nepokretnost je nacionalizovana i prešla u društvenu, odnosno državnu svojinu, što čini osnov tužilji priznatog prava na obeštećenje, po rešenjima Agencije za restituciju donetim u 2016. godini primenom Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 108/13, 142/14 i 85/15-Odluka US). Visina kupoporodajne cene regulisana je članom 6. Zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti, primenom kojeg je zaključen ugovor između tuženih, te iz tog razloga bez uticaja ostaju isticani navodi o prodaji izvršenoj po daleko nižoj ceni od stvarne tržišne vrednosti.
Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.
Zakonom o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br.54/99) omogućena je prodaja poslovnih zgrada i poslovnih prostorija u državnoj svojini zakupcima, pod uslovima i po postupku uređenim ovim zakonom. Članom 5. je propisano da pravo na kupovinu poslovnog prostora, pod uslovima određenim ovim zakonom, ima pravno i fizičko lice koje u skladu sa Zakonom koristi poslovni prostor po osnovu zakupa. Propisan je rok za podnošenje zahteva za kupovinu poslovnog prostora, prilozi koji se uz zahtev podnose, postupanje Republičke Direkcije za imovinu Republike Srbije (član 8. i 9.) kao i prodajna cena po zonama za grad Beograd (član 6. stav 1.). Predmetni ugovor zaključen primenom ovog posebnog zakona, nije ništav sa isticanih razloga, obzirom da je navedenim zakonom bila propisana cena prodaje poslovnih prostorija iz državne svojine zakupcima koji ih koriste po osnovu zakupa, bilo da su pravna ili fizička lica, za nepokretnosti u Gradu Beogradu cena po 1/m2 po zonama, kao merodavnom kriterijumu za utvrđenje iznosa prodajne cene, neuslovljene kojim drugim faktorima. Takođe, razlog ništavosti ugovora ne mogu biti ni navodi da naknada za nacionalizovanu imovinu, određena rešenjem iz 1963.godine, nije isplaćena. Ovo, obzirom da je prethodno izvršenom nacionalizacijom nepokretnost postala državna svojina kojom je Republika Srbija mogla punovažno raspolagati, što je i učinila osnovom Zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br.54/99) i zaključenog ugovora o prodaji 05.05.2000. godine. I to, pre nego što su doneti i na snagu stupili Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Službeni glasnik RS“ br.45/2005) i Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“ br.72/11), pre čijeg donošenja, tužilja nije ni mogla imati legitimno očekivanje da se nacionalizovana imovina vrati.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana i na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Vesna Subić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
