.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 4550/2019
24.09.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca JKP „Vodovod i kanalizacija“ Stara Pazova, čiji je punomoćnik Vladimir Marković, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz BB, čiji je punomoćnik Marsel Gogić, advokat iz .., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2684/19 od 26.06.2019. godine, u sednici održanoj dana 24.09.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2684/19 od 26.06.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 39/15 od 15.04.2019. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 8.157.815,91 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.04.2019. godine do isplate, dok se odbija tužbeni zahtev za iznos od 6.295.184,09 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od 8.157.815,91 dinara za period od 01.01.2012. do 15.04.2019. godine. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 343.145,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok se zahtev za naknadu troškova postupka preko dosuđenog odbija.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2684/19 od 26.06.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je delimično usvojena, a žalba tuženog je odbijena, pa je presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 39/15 od 15.04.2019. godine preinačena u odbijajućem delu, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od 8.157.815,91 dinara od 01.01.2012. do 15.04.2019. godine, dok je u preostalom nepreinačenom delu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu u kome je odbijena njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.
Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude na osnovu ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka u sadržini revizije nije konkretno ukazano.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi K 77/13 od 24.03.2015. godine tuženi je oglašen krivim što je u vremenskom periodu od 28.07.2010. do 03.11.2011. godine, kao odgovorno lice - direktor ovde tužioca, prekoračio granice službenog položaja, sprovođenjem postupka javnih nabavki zaključenjem ugovora o kupovini dezinfekcionog sredstva hlor dioksid „twin oxide“ suprotno odlukama Upravnog odbora - Plan javnih nabavki kod tužioca i na taj način oštetio tužioca za iznos od 14.453.000,00 dinara, čime je izvršio krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. Krivičnog zakonika. Istom odlukom tužilac je upućen na parnični postupak, radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.
Na osnovu svih utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u visini razlike između vrednosti stvarno utrošenih sredstava za kupovinu spornog dezinfekcionog sredstva i sredstava predviđenih Planom javnih nabavki tužioca za 2010. i 2011. godinu. Ova vrednost je utvrđena iz sadržine nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.
Drugostepeni sud prihvata izloženo stanovište prvostepenog suda, nalazeći da je tuženi umanjio imovinu tužioca u visini izdataka izdvojenih za kupovinu robe preko količine koja je predviđena planskom dokumentacijom.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužioca nije osnovana.
Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili relevantne odredbe materijalnog prava iz članova 154. stav 1, 158. i 190. Zakona o obligacionim odnosima i za svoju odluku dali jasne i potpune razloge, koje ovaj sud u bitnom prihvata.
U tom smislu, pravilan je zaključak iz pobijane odluke da tužilac nema pravo na obeštećenje u zahtevanom iznosu od 14.453.000,00 dinara, to jest preko dosuđenog iznosa od 8.157.815,91 dinara. Tuženi, kao raniji direktor tužioca, oglašen je krivim i osuđen za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 234. stav 1. Krivičnog zakonika. Izvršenjem ovog krivičnog dela tužiocu je prouzrokovana materijalna šteta. Umanjenje imovine tužioca ogleda se u plaćanju cene za nabavku dezinfekcionog sredstva za koje internim planskim aktom tužioca nisu predviđena sredstva (2010. godina), odnosno u količini preko aktom odobrene (2011. godina). Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je za koliko je umanjena imovina tužioca štetnom radnjom tuženog. Ovaj iznos je tužiocu dosuđen i u tom delu revizija nije izjavljena. Sledi da je pravilna odluka u pobijanom delu – u kome je tužiocu odbijen tužbeni zahtev za dosuđenje naknade štete preko iznosa stvarnog umanjenja imovine tužioca, jer u tom delu šteta nije nastala.
Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je opisom bića krivičnog dela utvrđena visina šteta, te da je parnični sud vezan novčanim iznosom iz presude donete u krivičnom postupku. U dispozitivu ove presude se navodi da je tuženi izvršenjem krivičnog dela oštetio tužioca u iznosu od 14.453.000,00 dinara. Tužilac stoga smatra da je visina štete konačno utvrđena u krivičnom postupku, te da je time vezan i parnični sud. Ovakav stav se ne može prihvatiti kao pravilan. Tužilac je u krivičnom postupku upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva. U parničnom postupku prvostepeni sud je sproveo dokazni postupak, te utvrdio visinu stvarne štete koju je tuženi prouzrokovao tužiocu i ovaj iznos dosudio primenom odgovarajućeg materijalnog prava iz Zakona o obligacionim odnosima. U suprotnom – da nije bilo potrebe za utvrđenjem postojanja i visine štete u parničnom postupku u skladu sa pravilima građanskog prava, to bi sud u krivičnom postupku odlučio o imovinskopravnom zahtevu tužioca primenom člana 252. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.
Na osnovu izloženog, a kako ni drugim revizijskim navodima pravilnost pobijane odluke nije dovedena u pitanje, to je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci ove presude.
Predsednik veća - sudija
dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
