Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pitanja od opšteg interesa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao o izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupkku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20).

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile ugovor o gotovinskom kreditu od. ...2013. godine, čiji sastavni deo je odredba člana 5., kojom je, između ostalog, određeno da se korisnik kredita obavezao da prilikom odobravanja kredita jednokratno plati troškove za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1,50% od vrednosti odobrenog iznosa kredita sa pripisanom premijom osiguranja. U predugovornoj fazi, tužilji je uručena ponuda ...2013. godine, koja u tački 3.3. sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog, naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1,5%, odnosno 7.936,88 dinara od vrednosti odobrenog iznosa kredita sa propisanom premijom osiguranja, a tužilja je prilikom zaključenja ugovora isplatila tuženoj 7.650,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti predmetne odredbe ugovora, jer je tužilja, kao korisnik kredita, u predugovornoj fazi upoznata sa naknadama koje je dužna da plati i u iznosu koji je jasno naveden u ponudi, a sa čim se saglasila potpisivanjem ugovora. Po mišljenju prvostepenog suda, takvo ugovaranje nije protivno zakonu, u smislu člana 46., 1065. u vezi sa članovima 11, 18. i 20. Zakona o obligacionim odnosima, pa predmetna odredba ugovora nije ništava i tužilac nema pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu jednokratne fiksne naknade za odobravanje.

Drugostepeni sud je, pobijanom presudom, preinačio prvostepenu presudu usvajanjem tužbenog zahteva tužilje, tako što je utvrdio da je predmetna odredba ugovora zaključenog između stranaka ništava, jer je tužilja prilikom zaključenja ugovora bila u zabludi o troškovima obrade kreditnog zahteva, zbog čega je odredba člana 5. tačka 3. predmetnog ugovora ništava, saglasno članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, drugostepeni sud je zaključio da ugovorom o kreditu nije precizirano koji su to stvarni troškovi obrade kredita i na koji način su isti obračunati, zbog čega je tužilji bio nepoznat mehanizam po kome se dobija visina tih troškova, a što je tužilju dovelo u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu, koji je na osnovu unapred pripremljenog i odštampanog ugovora o kreditu, na čiju sadržinu tužilja kao korisnik kredita ne može da utiče, stavila korisniku kredita određeni novčani iznos na raspolaganje a sebi zadržala pravo da odredi troškove kredita bez preciziranja vrste i visine troškova. Zbog toga, tužilja ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe, saglasno članu 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11... 39/14), u članu 17. stav 1. propisuje da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Isti Zakon, u članu 9. stav 3. propisuje da Opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima, pa je tako u članu 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano da ugovor o kreditu, pored ostalih obaveznih elemenata, sadrži vrstu i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive, periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr).

Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“, br. 107/2015 i 14/2015) u članu 43., propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamate i naknade bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da ugovaranje prava na naknadu kamate, kao cene plasiranja novčanih sredstava banke, ne isključuje mogućnost da se ugovorom o kreditu, kao uslovi za davanje kredita, ugovore troškovi i naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno načelu savesnosti i poštenja propisanim odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da je banka, u predugovornoj fazi, informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, što je ovde slučaj. U predugovornoj fazi, tužiocu je uručena ponuda koja sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa i predmetnu jednokratnu fiksnu naknadu koja je predmet parnice. Nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova. Na osnovu izloženog, sporna ugovorna odredba nije ništava u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Zbog toga je, Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda prvostepenog suda, kao u stavu drugom izreke.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi za sastav revizije od strane punomoćnika - advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, saglasno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (''Službeni glasnik RS'', br. 37/21). Ovaj sud je imao u vidu i zahtev tužene za naknadu troškova sudskih taksi, ali kako isti nisu opredeljeni u smislu člana 163.stav 2. Zakona o parničnom postupku, tuženoj ne pripada naknada navedenih troškova.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić