Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 2564/20 od 15.03.2021. godine, u prvom stavu izreke odbijena je žalba tuženog a žalba tužioca delimično usvojena i preinačeno je rešenje troškova postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je obavezan tuženi da tužiocu, na ime naknade troškova parničnog postupka, pored dosuđenog iznosa od 17.030,00 dinara isplati još i iznos od 3.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate, dok je žalba tužioca u preostalom delu odbijena, a prvostepena presuda u pobijanom nepreinačenom delu potvrđena. U drugom stavu izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tuženog izjavljena na osnovu navedene odredbe dozvoljena je radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 06.08.2018. godine zaključile ugovor o gotovinskom kreditu broj ...-...-..., kojim je tužiocu odobren kredit u iznosu od 120.000,00 dinara sa rokom vraćanja od 72 meseca. Članom 5.1 ugovora obavezan je tužilac da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1,75 % od vrednosti odobrenog kredita, sa propisanom premijom osiguranja, odnosno 2.100,00 dinara. Ponuda tužene banke od 06.08.2018. godine u kojoj su iskazane naknade i drugi troškovi koje tužilac treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, pored ostalih sadrži i naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 1,75 % od iznosa realizovanog kredita odnosno 2.100,00 dinara i uručena je tog dana tužiocu. Na dan puštanja sredstava kredita u tečaj tužilac je platio tuženom iznos od 2.100,00 dinara, na ime izvršenja obaveze iz navedene ugovorne odredbe.

Nižestepeni sudovi su, polazeći od zakonskih i podzakonskih odredbi citiranih u obrazloženjima svojih presuda zaključili da tuženi u ponudi nije jasno i nedvosmisleno naveo podatke o troškovima obrade kredita, pa je tužiocu ostao nepoznat mehanizam obračuna troškova, njihova struktura i stvarna namena i on je na taj način doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tuženog (stručno i ekonomski) dominantnu ugovornu stranu, što obavezu tužioca iz osporenog člana ugovora čini neodređenom i neodredivom, zbog čega je ta odredba ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i tuženi je dužan da na osnovu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima vrati primljeni iznos od 2.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od narednog dana od kada je isplatu primio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ugovor o kreditu uređen je odredbama članova 1065. – 1068. Zakona o obligacionim odnosima. Tim odredbama dat je pojam tog ugovora, određena njegova forma i sadržina, uređena pitanja otkaza davaoca kredita i odustanka od ugovora i vraćanja kredita pre roka, ali nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, pa ni pravo banke da od korisnika naplati troškove i naknade nastale povodom zaključenja ugovora o kreditu ili koje nastanu u toku njegove realizacije.

Ni Zakonom o bankama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 107/05...14/15), kojim je propisano (član 4. stav 1. tačka 2) da banka može obavljati i kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita) nije bliže određena sadržina ugovora o kreditu i prava i obaveze banke i klijenta. Tim zakonom predviđeno je da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke (član 42.), kao i da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova (član 43).

Prema članu 9. stav 3. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 26/11 i 139/14), opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima. Tim zakonom, pored ostalog, propisana je obaveza banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika ni jednog trenutka neće dovesti u zabludu (član 17. stav 1). Ponuda se ispisuje na propisanom obrascu i, pored ostalog, sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat, kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačke 8. i 10).

Izgled i sadržinu obrasca ponude utvrdila je Narodna banka Srbije, Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 65/11). Utvrđeni obrazac ponude u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3. 3. vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita.

Iz izloženog sledi da odredba ugovora kojom se korisnik kredita obavezuje da plati troškove obrade kreditnog zahteva nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Važeći propisi omogućavaju davaocu i korisniku kredita da u skladu sa načelom autonomije volje (član 10. Zakona o obligacionim odnosima) ugovorom urede pitanje troškova obrade kreditnog zahteva, kao i drugih troškova i naknada u vezi sa svojim obligacionim odnosom. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno ni načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko je ova obaveza ustanovljena na transparentan način.

Stoga, odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik obavezuje na plaćanje troškova obrade kredita i puštanja kredita u tečaj nije ništava, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o tim troškovima koji se iskazuju kroz obračun efektivne kamatne stope. Odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označenom Odlukom Narodne banke Srbije nije predviđeno da banka mora korisniku kredita predočiti strukturu ili specifikaciju troškova, kako bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Banka je dužna da korisniku pruži informacije i objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu, na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ti uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji. Sledstveno tome, specifikacija troškova obrade kredita i opis njihove strukture u ponudi nisu uslovi za plaćanje tih troškova, ako je u ponudi navedena vrsta troškova i njihova visina. Predmet obaveze korisnika kredita je u dovoljnoj meri određen preciznim određivanjem vrste troškova i njihove visine, pa se zato ne može postaviti pitanje ništavosti odredbe ugovora o kreditu kojom je korisnik obavezan na plaćanje troškova kredita iz razloga propisanog članom 47. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, tužilac je uručenjem ponude na propisanom obrascu u kojem su iskazani vrsta i visina troškova kredita, pored ostalog i troškovi obrade kreditnog zahteva, obavešten o njihovoj vrsti i visini na način koji zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze. U pogledu načela jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, mora se voditi računa o tome da se zakonom određuje u kojim slučajevima povreda tog načela povlači pravne posledice, kao i da se povreda načela ekvivalencije prvenstveno odnosi na ugovor u celini, a ne na pojedine njegove odredbe.

Iz navedenih razloga, sporna ugovorna odredba nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i ne postoji obaveza tuženog na restituciju onoga što je od tužioca primio na ime izvršenja obaveze iz te ugovorne odredbe, na osnovu člana 104. stav 1. istog zakona. Zbog toga je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke – preinačene su presude nižestepenih sudova i odbijen tužbeni zahtev, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1, 154. i 163. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi postupka i to: za sastav jednog obrazloženog podneska po 6.000,00 dinara, na ime zastupanja na jednom ročištu 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara, na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, za sastav revizije 12.000,00 dinara, sudske takse na reviziju 3800,00 dinara i sudske takse na revizijsku odluku 5.700,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić