Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je dana 19.01.2016. godine sa tuženom bankom zaključila ugovor o dugoročnom stambenom kreditu, kojim je predviđeno da tužilja na ime administrativnog troška obrade kredita plati iznos od 115,32 evra u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS. Tužena je dana 04.02.2016. godine, puštanjem kredita u tečaj naplatila tužilji iznos od 14.142,87 dinara na ime administrativnog troška puštanja kredita u tečaj. Među pismenim dokazima izvedenim u prvostepenom postupku nalazi se i ponuda za zaključenje ugovora od 19.01.2016. godine, koja u članu 3.3 predviđa troškove obrade zahteva, troškove održavanja kredita i ostale troškove koji padaju na teret korisnika kredita, a članom 4.1 predviđeno je da ponuda obavezuje banku do 22.01.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja nije dokazala da je sporna ugovorna odredba suprotna prinudnim propisima niti da je došlo do povrede slobode ugovaranja. Istovremeno, iznos administrativnog troška za obradu kredita utvrđen je i naveden u ponudi, te je isti bio određen i poznat tužilji prilikom odobravanja odnosno na dan obračuna kredita. Tužena nije bila dužna da obrazlaže šta fiksni administrativni trošak za obradu kredita obuhvata, već je bila u obavezi da dokaže da je isti jasno i nedvosmisleno predočila tužilji pre zaključenja predmetnog ugovora, što je i učinila.

Ceneći utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je našao da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da predmetna ugovorna odredba koja predviđa da korisnik kredita ima obavezu da plati troškove obrade kredita, nije ništava. Prilikom naplaćivanja svojih usluga, imajući u vidu vrstu ugovora i poziciju banke kao dominantne ugovorne strane, banka je bila dužna da korisniku ugovora o kreditu, pre zaključenja ugovora, na jasan i neposredan način predoči postojanje dodatnih obaveza koje prate ugovor o kreditu, ali i da opredeli strukturu pomenutih troškova i njihov iznos. Dakle, banka nije ovlašćena da od korisnika naplaćuje troškove za koje nije utvrđeno da su stvarno i postojali. Okolnost da je tužilja bila upoznata sa osporenom ugovornom odredbom i da je ugovor zaključila slobodno izraženom voljom, nije od značaja budući da je ista u suprotnosti sa članom 1065 ZOO-a kojom je kao cena kapitala propisana samo kamata, jer banka ima prava samo na stvarne troškove koji su nastali iz kreditnog odnosa. Sledstveno navedenom, drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 25.06.2018. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu, u tački 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita. Pored ostalog, jasno je prikazana jednokratna naknada za obradu zahteva. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe je prikazana u ponudi (tačka 3.2). Kako je tužilja, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini troškova koji padaju na njen teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP, mimo troškova dosuđenih prvostepenom odlukom, pripadaju i troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine). Tuženoj pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za reviziju 4.932,00 dinara i revizijsku odluku 7.397,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić