U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sin i jedini zakonski naslednik sada pok. GG, biv. iz ..., koji je preminuo ...2017. godine, a tuženi su tužiočevi sinovi (iz prvog braka) i unuci pok. GG. Pok. GG je za života raspolagao celokupnom svojom imovinom – ugovorom o poklonu overenim pred Osnovnim sudom u Jagodini pod Ov.br. ../12 od 17.07.2012. godine, kojim je nepokretnosti upisane u LN .. KO ... poklonio tuženom BB a zaveštanjem pred svedocima sačinjenim 30.09.2015. godine i proglašenim pred Javnim beležnikom pod UPP 461/17 od 19.10.2017. godine, svu svoju nepokretnu imovinu upisanu u LN .. KO ..., LN .. KO ... i LN .. KO ... je ostavio u nasleđe unuku VV, kao i sve pokretne stvari koje se budu zatekle u kući i pomoćnim objektima u ..., a svu pokretnu imovinu, nameštaj, pokućstvo i drugo, koje se nalazi u ..., kao i sav novac i dragocenosti koje se budu zatekle u momentu njegove smrti ostavio je u nasleđe unuku BB. Navedeno zaveštanje sadrži i izjavu ostavioca: „svom sinu AA, ovim zaveštanjem ne ostavljam ništa, s obzirom na njegovo ponašanje kako prema meni, tako i prema svojoj majci dok je bila živa“ (koje nedolično ponašanje je u testamentu bliže navedeno). Rešenjem Javnog beležnika UPP 461/17 od 19.01.2018. godine prekinut je postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti pok. GG i tužilac upućen na parnicu, radi utvrđivanja da mu je zaveštanjem povređen nužni deo.

Ocenom izvedenih dokaza - iskaza svedoka je utvrđeno da su odnosi između tužioca i njegovog oca pok. GG bili trajno poremećeni u dužem vremenskom periodu i sve do smrti nisu govorili niti kontaktirali, tužilac ga nije obilazio ni zvao telefonom, a nije bio upućen ni u njegovo zdravstveno stanje kad se razboleo i gde je lečen. Nakon smrti tužiočeve majke (koja je preminula 1993. godine), došlo je do potpunog poremećaja odnosa tužioca i pok. GG koji je po odlasku u invalidsku penziju iz ... došao u ..., a tužilac je ostao u ..., gde i sada živi i radi. DD je brinula o GG 12 godina, za naknadu koju joj je on plaćao i tužilac je u tom periodu posetio oca samo na početku njenog angažovanja, nakon čega je prestala svaka komunikacija. Tužilac je došao na očevu sahranu ali nije snosio troškove sahrane. Tužilac nije bio u dobrim odnosima ni sa ocem, ni sa majkom zbog sporova koju su protiv njega vođeni u ... i Srbiji.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava delimično usvojili tužbeni zahtev i utvrdili da nužni deo tužioca kao jedinog zakonskog naslednika pok. GG iznosi ½ od njegovog zakonskog naslednog dela i da je njegov nužni deo povređen zaključenim ugovorom o poklonu Ov.br. ../12 od 17.07.2012. godine. Odbili su tužbeni zahtev u preostalom delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je pok. GG pismenim zaveštanjem pred svedocima od 30.09.2015. godine proglašenim na zapisniku kod Javnog beležnika povredio njegov nužni deo, zaključivši da je pok. GG predmetnim zaveštanjem isključio tužioca iz prava na nužni deo.

Neosnovani su navodi i razlozi revizije tužioca kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odrebom člana 61. stav 1. Zakona o nasleđivanju – ZON („Službeni glasnik RS“, br. 46/95) propisano je da zaveštalac može isključiti iz nasleđa nužnog naslednika koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega, između ostalog ako se uvredljivo ili grubo odnosio prema zaveštaocu, dok je odredbom člana 62. istog zakona propisano da isključenje mora biti učinjeno u obliku ptrebnom za zaveštanje (stav 1), da isključenje mora biti izraženo na nesumnjiv način, a poželjno je navesti i uzrok isključenja (stav 2), da uzrok isključenja mora postojati u vreme ostaviočeve smrti (stav 3) i da dokazivanje osnovanosti isključenja tereti onog ko se na isključenje poziva (stav 4).

Saglasno navedenom, potomci prema svojim roditeljima imaju, pored prava, i zakonske i moralne obaveze. Ako se neke od tih obaveza grubo povrede, onda to može biti razlog za isključenje iz nasleđa. Naime, i ružni - grubi postupak, zanemarivanje dužnosti poštovanja, pomoći u bolesti i starosti i teškoćama i zanemarivanje u obilaženju starog i bolesnog roditelja mogu biti povreda moralnih obaveza, ako takve povrede za testatora, naročito prema njegovim shvatanjima, vaspitanju i zaslugama, predstavljaju teže ogrešenje o obaveze, kako u smislu društveno-pravnih normi, tako i u smislu običaja, pa mogu biti razlog za isključenje iz nasleđa. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu utvrđenu tokom postupka da su odnosi između tužioca i njegovog pok. GG bili trajno poremećeni u dužem vremenskom periodu, da do njegove smrti nisu govorili niti kontaktirali, da tužilac oca nije obilazio ni zvao telefonom, kao i da nije bio upućen u zdravstveno stanje kad se razboleo i gde je lečen, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije ispunio moralnu obavezu prema pok. ocu na taj način što mu je uskratio dužno poštovanje i pažnju kao roditelju u smislu češćeg obilaženja, posećivanja i brige za njegovo zdravlje i da se upravo zbog takvog odnosa tužilac teže ogrešio o ispunjavanje moralnih obaveza prema ocu, zbog čega postoje uzroci za isključenje tužioca iz nasleđa kao nužnog naslednika u smislu odredbe člana 61. Zakona o nasleđivanju.

Neosnovani su navodi u reviziji da nema osnova za primenu odredbe člana 62. ZON, budući da prava volja sada pok. GG nije bila da isključi tužioca iz nasleđa, te da je izjava navedena u testamentu (da tužiocu ne ostavlja ništa jer se loše odnosio prema njemu i njegovoj ženi) ubačena od strane lica koje je testament sačinilo. Kako tužilac kao nužni naslednik u ostavinskom postupku, koji je prekinut rešenjem javnog beležnika od 19.01.2018. godine, nije prigovarao valjanosti ostaviočeve odluke o isključenju, nije pobijao zaveštanje niti je tužbom istakao prigovor o neosnovanom isključenju iz prava na nužni deo, a nije tražio ni pobijanje odredbe zaveštanja koja se odnosi na njegovo isključenje iz nasleđa, pri činjenici da je predmetno pismeno zaveštanje pred svedocima potpisano od strane zaveštaoca i dva svedoka koji su svojim potpisima na zaveštanju potvrdili da je u njihovom prisustvu zaveštalac izjavio da je sačinjeno zaveštanje pročitao i izjavio da je to njegova poslednja volja (u smislu odredbe člana 85. stav 1. ZON) i da na sastavljanje istog nije primoran, prinuđen, niti se nalazi u zabludi; to su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužilac zaveštanjem pred svedocima isključen iz nasleđa i da nema pravo na nužni nasledni deo u meri u kojoj je isključen na osnovu odredbe člana 63. ZON.

Suprotno navodima revizije, predmetno zaveštanje sadrži sve navedene uslove za punovažno isključenje u smislu citirane odredbe člana 62. ZON, budući da sadrži izjavu ostavioca kojim ga isključuje iz nasleđa („svom sinu AA, ovim zaveštanjem ne ostavljam ništa“), kao i uzrok isključenja („s obzirom na njegovo ponašanje kako prema meni, tako i prema svojoj majci dok je bila živa“ i koje nedolično ponašanje je u testamentu bliže navedeno), koji uzrok isključenja je (prema činjeničnom utvrđenju) postojao i u vreme ostaviočeve smrti to je, po oceni ovog suda, volja zaveštaoca da tužioca kao nužnog naslednika isključi iz nasleđa izražena na nesumnjiv način, kao i volja da na taj način direktno postavi naslednike, ovde tužene. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev, kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ostavilac pok. GG, biv. iz ... predmetnim pismenim zaveštanjem pred svedocima povredio nužni deo tužioca.

U većem delu navodi revizije tužioca se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, upućujući na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Ti navodi nisu razmotreni budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljju dozvoljen revizijski razlog.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta na osnovu odredbe člana 163. stav 2, u vezi članova 153. stav 2. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić