Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između parničnih stranaka je 29.06.2009. godine zaključeno 4 ugovora o zakupu, svaki za po jednu od predmetnih parcela koje je tuženi tužiocu dao u zakup, radi izgradnje stambenih i ekonomskih objekata, na vremenski period od 50 godina, tako što je tužilac, kao zakupac, bio dužan da u roku od tri godine od pravnosnažnosti rešenja izgradi ugovorene objekte. Tužilac je svoje pravo zakupa upisao u kat. knjige. U posed predmetnih parcela tužilac je ušao sam 29.06.2009. godine, kada je istarupao kukuruz koji je bio zasađen na parcelama i pripremio zemljište za donošenje građevinskog materijala. U to vreme, u posedu predmetnih parcela bio je BB, kome su one prethodno date u zakup na period od 5 godina, uz uslov da zemljište koristi u poljoprivredne svrhe, a da se u slučaju kada je neko treći zainteresovan za gradnju na tom zemljištu njegov ugovor o zakupu raskida, a on, kao zakupac ima pravo na pravedno obeštećenje. Po tužbi BB, Opštinski sud u Zrenjaninu je, rešenjem P 1659/09 od 08.10.2009. godine, utvrdio da su VV i GG, zajedno sa tužiocem izvršili čin smetanja poseda, tako što su posekli četiri reda kukuruza, odneli ga i izvršili njegovu silažu, pa su oni obavezani da uspostave pređašnje stanje poseda tako što će vratiti predmetne parcele u posed BB i omogućiti mu njihov miran i nesmetan posed, pa im je zabranjeno svako buduće uznemiravanje poseda BB na taj način. Prvostepeno rešenje je preinačeno rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Gž 1085/10 od 27.09.2010. godine, odbijanjem dela zahteva BB za isplatu novčane kazne, dok je u preostalom delu prvostepeno rešenje potvrđeno. Tužilac je 2010.godine uputio pismeni zahtev tuženom da ga uvede u posed predmetnih parcela, nakon čega je održan sastanak između parničnih stranaka i tom prilikom konstatovano da postoji problem koji treba da se reši, međutim, ništa nije rešeno. Tuženi je 11.04.2013. godine tužiocu poslao poziv da prisustvuje uvođenju u posed predmetnih parcela, međutim, tužilac se pozivu nije odazvao pošto ga je DD, zaposlen kod tuženog, par dana pre planiranog uvođenja u posed obavestio o razgovoru obavljenim sa BB koji je tuženom zapretio tužbom. Potom je tužioca kontaktirala i ĐĐ, takođe zaposlena kod tuženog, koja mu je rekla da ne treba da izađe na lice mesta. BB je u posedu predmetnih parcela bio do aprila 2013.godine, a sada ih niko ne koristi, pa su one zapuštene. U međuvremenu, tužilac je 12.09.2016. godine sa ... bankom zaključio ugovor o dugoročnom poljoprivrednom kreditu na iznos od 15.000 evra za finansiranje poljoprivredne proizvodnje, a sa ... Bankom a.d. je 23.04.2007. godine zaključio ugovor o kreditu na iznos od 13.000 evra, namenski kredit radi poboljšanja uslova stanovanja i doplate ostatka kupoprodajne cene nepokretnosti. Tužilac se bavi stočarstvom, tako što od 15.07.2004. godine ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo, a sa mlekarom u ..., počev od 15.06.2008. godine ima ugovor o poslovnoj saradnji kojim se, između ostalog, obavezao da stalno radi na uvećanju količine proizvedenog mleka kao i na poboljšanju njegovog kvaliteta, a da svu količinu proizvedenu od mleka isporuči toj mlekari. Na parceli br. .../...-... tužilac je imao nameru da sagradi staju površine 286 m2, za držanje 28 krava muzara u cilju proizvodnje mleka, a na parceli br. ... je nameravao da izgradi stambenu zgradu površine 75 m2. Međutim, do okončanja postupka pred prvostepenim sudom tužilac nije pribavio dokumentaciju niti potrebne dozvole za planiranu gradnju na zakupljenom, predmetnom, zemljištu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva tužioca za naknadu štete po osnovu izmakle koristi za period od 2010.godine do jula 2020.godine u iznosu od 26.359.239,77 dinara, sa pripadajućom kamatom.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.).

Na osnovu odredbe člana 228. Zakona o parničnom postupku, stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, na osnovu odredbe člana 231. stav 2. istog zakona.

U konkretnom slučaju, u vreme kada je zaključio ugovore o zakupu predmetnih parcela sa tuženim, tužilac je znao, odnosno mogao da zna, da su te parcele bile u zakupu trećeg lica, BB, a pošto nije pribavio dokumentaciju niti potrebne dozvole za planiranu gradnju na zakupljenom, predmetnom zemljištu, niti je dokazao da bi u utuženom periodu imao sredstva da uveća proizvodnju mleka, sledi da tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između postupanja tuženog i nastanka štete u vidu izmakle koristi za koju tvrdi da je pretrpeo, jer je nameravao da izgradi ekonomski objekat za 28 krava muzara radi povećanja proizvodnje mleka. Izmakla korist je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili propuštanja, a koju (korist) je mogao realizovati da nije bilo te štetne radnje. Stoga, izgubljenu korist čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, već objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Pošto tužilac nije dokazao da bi u spornom periodu ostvario dobit od 26.359.239,77 dinara, niti je dokazao uzročno- posledičnu vezu između postupanja organa tužene i te štete, sledi da ne postoji osnov za odgovornost tužene u smislu odredbe člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić