S`obzirom na to da je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i odlučeno o tužbenom zahtevu, Vrhovni sud je, prethodno ocenjujući dozvoljenost revizije, našao da je revizija tužioca dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP), pa nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 16.02.2019. godine na parkingu u Ulici ... broj .. u Beogradu desio se štetni događaj u kome je izgorelo vozilo marke „BMW X3“ registarske oznake ..., vlasništvo BB, kojom prilikom je totalno oštećeno vozilo tužioca marke „Seat Ibiza“ registarske oznake ..., koje je bilo parkirano pored vozila koje se zapalilo. Prema nalazu i mišljenju veštaka saobraćajno-mašinske struke na vozilu tužioca je nastala totalna šteta u visini od 549.302,00 dinara. Vozilo u vlasništvu BB je na dan štetnog događaja bilo osigurano od auto- odgovornosti kod tuženog. Povodom navedenog događaja tužilac se obratio tuženom sa zahtevom za naknadu štete pričinjene na njegovom vozilu, ali je taj njegov zahtev odbijen. Nakon štetnog događaja pripadnici MUP-a su izašli na lice mesta i o tome sačinili izveštaj koji su prosledili Drugom OJT u Beogradu. Vozilo BB i vozilo tužioca su u momentu izbijanja požara bila parkirana na parkingu i nisu bila u pokretu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom članova 154. stav 1, 155. i 897. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i članova 2. stav 3. i 18. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Stanovište ovog suda je da šteta na tužiočevom vozilu potiče od zapaljenog vozila osiguranog kod tuženog u momentu nastanka štetnog događaja, a da činjenica da ovo vozilo nije bilo tada u upotrebi nije od značaja kod zahteva za naknadu štete trećim licima po osnovu osiguranja od auto-odgovornosti.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, već je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev pozivajući se na odredbu člana 18. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, prema kojoj je vlasnik motornog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od auto-odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima, usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štete na stvarima koje je primio na prevoz (osiguranje od auto-odgovornosti). Prema stanovištu ovog suda, izgorelo vozilo koje je u momentu štete bilo osigurano kod tuženog nije bilo uključeno u saobraćaj, već je bilo parkirano i njime se nije upravljalo, pa u takvoj situaciji ne može postojati odgovornost osigurača za štetu pričinjenu trećem licu po osnovu osiguranja od auto-odgovornosti.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, u ovom slučaju tužilac traži naknadu totalne štete na svom vozilu nastalu usled požara koji je izbio na parkiranom susednom vozilu. Oba vozila su u tom momentu bila van upotrebe, odnosno bila su parkirana i njima se nije upravljalo. Upravo je ova činjenica relevantna za primenu materijalnog prava iz člana 18. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013) iz kojeg proizilazi da osiguravač odgovara za štetu pričinjenu trećim licima vozilom osiguranim od autoodgovrnosti samo tokom upotrebe tog vozila, a ne i kada je isto van upotrebe. Prema stanovištu Vrhovnog suda, parkirano motorno vozilo se ima smatrati vozilom van upotrebe. U konretnom slučaju proizilazi da je požar na osiguranom vozilu nastao iz uzroka koji je izvan upotrebe vozila, odnosno tužilac nije dokazao da se vozilo samozapalilo usled upotrebe ili kvara, kako tvrdi revizijom.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud prihvata stanovište drugostepenog suda da šteta na tužiočevom vozilu u ovom slučaju nije nastala iz osiguranog slučaja iz člana 18. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, zbog čega nema ni odgovornosti tuženog osiguravača.

Kako nema drugih navoda revizije, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Troškovi odgovora na reviziju po oceni Vrhovnog suda nisu bili potrebni tuženom za vođenje ove parnice, te je primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković