Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao korisnik kredita, i tužena zaključili su ugovor o kreditu broj .. dana 14.02.2017. godine kojim je tužiocu odobren kredit u iznosu od 1.000.000,00 dinara sa rokom otplate od 84 meseca, nominalnom kamatnom stopom od 10,53% godišnje i efektivnom kamatnom stopom od 11,77%. Članom 9. stav 9.1. tačka 1. ugovoreno je da korisnik banci plaća naknadu za obradu kredita koja jednokratno iznosi 2% od iznosa odobrenih sredstava. Istim članom ugovoreno je i da je korisnik upoznat da je u cenu naknade za obradu kredita uključeno i njegovo osiguranje kod Wiener Staditsche osiguranje ado Beograd i navedeno je od kojih tačno rizika. Tužilac je 14.02.2017. godine uplatio tuženoj iznos od 20.000,00 dinara na ime naknade za obradu kredita.

Tačkom 3.3. ponude za zaključenje ugovora od 13.02.2017. godine, koja se nalazi u spisima predmeta, navedeno je da naknada za obradu kreditnog zahteva iznosi 20.000,00 dinara fiksno, a tačkom 3.2. navedeno je da je efektivna kamatna stopa 11,77 % i da će će korisnik platiti banci tokom perioda otplate kredita ukupan iznos od 1.442.290,04 dinara.

Prema stanovištu nižestepenih sudova, tužbeni zahtev je usvojen primenom članova 12, 15, 103, 105, 210, 214. i 1065. ZOO jer tuženi nije obrazložio od čega se tačno sastoje troškovi obrade kredita, ni kako je došao do tog novčanog iznosa, niti je opredelio strukturu troškova. Obaveza tuženog je da tužioca upozna sa svim bitnim elementima ugovora o osiguranju koji je tuženi zaključio sa osiguravajućim društvom, što nije učinio, pa naknadom troškova obrade kredita nije moglo biti obuhvaćeno i osiguranje kredita.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stavu 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. stav 1. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Prema članu 1066. stavu 1. ZOO ugovor o kreditu mora biti zaključen u pismenoj formi, a prema stavu 2. ugovorom o kreditu utvrđuje se iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita.

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/11), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 14.02.2017. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stavu 4. tački 10) Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje, na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3) i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

U ponudi od 13.02.2017. godine, koja je dostavljena tužiocu na propisanom obrascu, povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu, u tački 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita. Jasno je prikazana jednokratna naknada za obradu zahteva u fiksnom iznosu od 20.000,00 dinara, što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2,00% od iznosa odobrenih sredstava. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe je prikazana u ponudi (tačka 3.2). Pravno je valjana odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci premiju osiguranja, pod uslovom da je ta obaveza jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi iskazivanjem ove vrste troškova kredita i njegovog procentualnog ili nominalnog iznosa u ponudi. Banka nije dužna da korisnika kredita upozna sa strukturom i načinom obračuna premije osiguranja. Kako je tuženi članom 9. ugovora o kreditu upoznao tužioca da je u naknadu za obradu zahteva uključeno i osuguranje kredita i kroz ponudu iskazao da naknada za obradu zahteva iznosi 20.000,00 dinara, a kako tuženi nije bio u obavezi da dokazuje strukturu i način obračuna premije osiguranja, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da je pobijana ugovorna odredba ništava jer nije naveden konkretan iznos koji se odnosi na osiguranje. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini troškova koji padaju na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2,00% od iznosa kredita nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Primenom člana 165. stava 2. u vezi članova 153. stava 1. i 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 62.400,00 dinara. Navedeni iznos obuhvata nagradu punomoćniku za sastav podneska od 16.12.2010. godine u iznosu od 6.000,00 dinara, za zastupanje na ročištu od 21.01.2021. godine u iznosu od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i revizije u iznosu od 18.000,00 dinara i sudske takse na žalbu i drugostepenu presudu u iznosima od po 2.700,00 dinara, reviziju u iznosu od 5.400,00 dinara i ovu presudu u iznosu od 8.100,00 dinara. Tuženom nije dosuđena naknada za sastav podneska od 15.01.2021. godine jer nije bio potreban za ovu parnicu.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić