U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca OZZ „AA“ ..., čiji su punomoćnici Svetozar Pavlović i Slobodan Pavlović, advokati iz ..., protiv tuženih BB iz ..., VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Biljana Krstić, advokat iz ... i GG iz ..., čiji je punomoćnik Dean Moćić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 5272/18 od 23.05.2019. godine, u sednici održanoj 04.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 5272/18 od 23.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 1496/18 od 21.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi pravni poslovi (parnične radnje) koje su tuženi preduzeli u zajedničkom podnesku u predmetu P 177/17 Višeg suda u Novom Sadu i to tužioci BB i VV povlačenjem tužbe i odricanjem od tužbenog zahteva, navodeći: „Svaka stranka snosi svoje troškove postupka, osim da tuženi GG snosi troškove takse za presudu“, a saglasno prednjem tuženi potpisuje zajednički zapisnik stranaka od 15.08.2017. godine, te da sud obaveže tužene da mu solidarno naknade troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da prvotuženom i drugotuženoj naknadi troškove postupka u visini od 221.000,00 dinara, a trećetuženom u visini od 164.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, sa viškom potraživanja zakonske zatezne kamate na troškove postupka i to preko dosuđene od dana izvršnosti presude, pa do tražene od dana presuđenja do isplate, tuženi trećeg reda je odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 5272/18 od 23.05.2019. godine, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda u pobijanom delu odluke o tužbenom zahtevu i u usvajajućem delu odluke o zahtevu i usvajajućem delu odluke o troškovima postupka, potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojni DD je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu K 141/10 od 08.04.2011. godine obavezan da obešteti oštećenog OZZ „AA“ ..., tužioca, uplatom 7.904.699,00 dinara u roku od tri meseca. DD je 07.07.2011. godine Višem sudu u Novom Sadu podneo tužbu protiv GG, tuženog, radi poništaja, odnosno utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koji su zaključili 20.12.2007. godine, u kom postupku je rešenjem od 01.10.2013. godine dozvoljeno učešće OZZ „AA“ ..., tužioca, kao umešača, jer je na osnovu krivične presude pokrenuo izvršni postupak protiv DD, u kome je predložio popis, plenidbu i prodaju nepokretnosti koje su predmet te parnice. U navedenom parničnom postupku 05.12.2011. godine, doneta je presuda zbog propuštanja za deo zahteva, a 29.05.2012. godine presuda na osnovu odricanja za preostali deo zahteva, koje su ukinute. S obzirom da je DD preminuo u toku tog postupka, rešenjima od 04.12.2013. godine i od 31.03.2014. godine, utvrđeno je da na mesto tužioca pokojnog DD stupaju njegovi naslednici BB i VV, tuženi i određen je nastavak postupka, da bi BB, VV i GG, tuženi zajedničkim podneskom od 15.08.2017. godine obavestili sud da BB i VV, tuženi povlače tužbu u celosti i odriču se tužbenog zahteva i predložili su da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, osim da GG, tuženi snosi troškove takse na presudu, nakon čega je Viši sud u Novom Sadu doneo presudu na osnovu odricanja P 177/17 od 18.08.2017. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora od 20.12.2007. godine i aneksa od 06.06.2011. godine, koja presuda je postala pravnosnažna 24.08.2017. godine. Protiv navedene presude na osnovu odricanja OZZ „AA“ ..., tužilac, je, kao umešač 26.09.2017. godine izjavio žalbu, koja je odbačena kao neblagovremena i nedozvoljena pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu od 29.09.2017. godine, da bi nakon toga Višem sudu u Novom Sadu 12.04.2018. godine podneo tužbu protiv BB, VV i GG, tuženih, tražeći da se utvrdi ništavost kupoprodajnog ugovora od 20.12.2007. godine i aneksa od 06.06.2011. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, sa obrazloženjem da je sporna izjava o odricanju od tužbenog zahteva dozvoljena parnična radnja, jer se radi o raspolaganju stranaka u smislu člana 3. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a ne pravni posao između tuženih u smislu Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega se ne može utvrđivati njena ništavost.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Članom 349. stavom 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako se tužilac do zaključenja glavne rasprave odrekne tužbenog zahteva, sud će bez daljeg raspravljanja da donese presudu kojom odbija tužbeni zahtev (presuda na osnovu odricanja), stavom 3. istog člana propisano je da sud neće da donese presudu na osnovu odricanja i kada su ispunjeni uslovi, ako nađe da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu da raspolažu (član 3. stav 3.). Prema Zakonu o parničnom postupku, odricanje od tužbenog zahteva je jedan od načina raspolaganja tužbenim zahtevom (dispozitivna parnična radnja), iz čega sledi da odricanje od tužbenog zahteva ima samo prirodu parnične radnje. Pravne radnje su voljne radnje, koje izazivaju nastanak, promenu ili prestanak nekog subjektivnog prava ili pravnog odnosa. Tužilac tužbom traži da se utvrdi da su ništavi pravni poslovi (parnične radnje), koje su tuženi preduzeli zajedničkim podneskom u predmetu Višeg suda u Novom Sadu P 177/17, kojim su tuženi BB i VV povukli tužbu i odrekli se tužbenog zahteva, tražeći da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, osim da tuženi GG snosi troškove takse na presudu. S obzirom na to da je odricanje od tužbenog zahteva parnična radnja kojom tužilac izjavljuje da je njegov zahtev neosnovan i da je spreman da prihvati presudu kojom se tužbeni zahtev odbija, a ne pravna radnja, to su pravilno odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili, kao neosnovan zahtev tužioca. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Osim toga, tužilac je u postupku u kome je data izjava čija se ništavost traži bio umešač, te s tim u vezi mogao i da preduzima odgovarajuće radnje, a i Višem sudu u Novom Sadu podneo je tužbu 12.04.2018. godine protiv tuženih tražeći da se utvrdi ništavost kupoprodajnog ugovora od 20.12.2007. godine i aneksa od 06.06.2011. godine.

Navodima revizije osporava se pravilnost odluke Višeg suda u Novom Sadu donete u postupku P 177/17, kao i tok tog postupka, a što je bez uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić