Ispitujući pobijanu reviziju u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je kao Zdravstveni centar korisnik sredstava tužioca koji je osnovan radi obezbeđivanja i sprovođenja zdravstvene zaštite sa ciljem efikasnog i racionalnog trošenja sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Stranke su zaključile ugovor o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja za 2013. godinu, naknado izmenjen aneksima. Tužilac je, vršeći svoje pravo nadzora nad radom tuženog izvršio kontrolu u periodu od 01.01.2013. godine do 31.07.2013. godine i utvrdio da je tuženi u kontrolisanom periodu nenamenski utrošio sredstva obaveznog zdravstvenog osiguranja zbog finansiranja sindikalnog dodatka iz sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u primarnoj, sekundarnoj i stomatološkoj zdravstvnoj zaštiti i isplate stimulacije u primarnoj, sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja po osnovu uvećanja plate na ime pripravnosti nemedicinskih radnika u sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti, zbog promene koeficijenta u suprotnosti sa uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama i isplate plata neugovorenim radnicima, isplatu naknade za odvojeni život i drugo u ukupnom iznosu od 86.186.101,48 dinara. Ovaj iznos predstavlja nenamenski utrošena sredstva na ime isplata plata ugovorenim radnicima u iznosu od 15.394.715,88 dinara i plata neugovorenim radnicima 70.791.385,60 dinara. Odlukom tužioca od 15.06.2014. godine određeno je da tuženi izvrši povraćaj sredstava tužiocu u roku od 30 dana, iznos od 15.394.715,88 dinara, s tim da se povraćaj sredstava u iznosu od 70.791.385,60 dinara ne vrši iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Navedni iznosi su utvrđeni i nalazom veštaka ekonomsko-finansijske struke Staniše Božilovića. Tuženi nije uplatio tužiocu tražena sredstva i predmet tužbenog zahteva je isplata tog iznosa. Presudom Osnovnog suda u Vranju K. br. 195/15 od 31.05.2016. godine odbijena je optužba da je u periodu od 01.07.2010. godine do 31.05.2011. godine kao odgovorno lice izvršio krivično delo nenamensko korišćenje budžetskih sredstava iz člana 362., a u vezi sa članom 361. KZ, protiv okrivljenog AA, direktora centra u Vranju.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev, ceneći da tuženi Zdravstveni centar Vranje nije tužiocu prouzrokovao štetu, jer nenamensko trošenje sredstava dobijenih po osnovu zaključenog ugovora nije imalo za posledicu umanjenje imovine tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stranke u ovoj parnici su deo jedinstvenog sistema zdravstvene zaštite, osnovane zakonom u cilju obezbeđenja i obavljanja zdravstvene delatnosti kojom se obezbeđuje zdravstvena zaštita građana. Tužilac je pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje u kome se ostvaruju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i obezbeđuju sredstva za obavezno zdravstveno osiguranje u skladu sa zakonom. Tužilac sa davaocima zdravstvenih usluga zaključuje ugovore i obezbeđuje sredstva za sprovođenje zdravstvene zaštite na osnovu tih ugovora, što je u skladu sa članom 209. i 212. Zakona o zdravstvenom osiguranju. Tuženi je zdravstvena ustanova u kojoj se u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti obavlja zdravstvena delatnost na teritorijalnom nivou i koja se prvenstveno finansira iz sredstava koja dobije na osnovu zaključenog ugovora sa tužiocem, a ugovor je i zaključen za 2013. godinu na osnovu plana rada i predračuna sredstava za tu godinu. Činjenica je da je tuženi deo tih sredstava potrošio nenamenski, tako što je prilikom izvršene kontrole od strane tužioca utvrđeno i zapisnički konstatovano na napred navedeni način, te je naloženo tuženom da izvrši povraćaj tih sredstava tužiocu.

Zakon o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 107/2005...119/2012), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora između parničnih stranaka 2013. godine, u članu 190. propisuje da u vršenju kontrole nadzornik osiguranja može da: 1) naloži da se utvrđene nepravilnosti i nedostaci, odnosno sprovođenje radnji koje su u suprotnosti sa Zakonom i zaključenim ugovorom sa davaocem zdravstvenih usluga, otklone u određenom roku; 2) predloži da se privremeno obustavi prenos finansijskih sredstava dok davaoc zdravstvenih usluga ne otkloni utvrđene nepravilnosti u izvršenju zaključenog ugovora; 3) predloži da se raskine ugovor sa izabranim lekarom; 4) predloži da se umanji iznos sredstava davaocu zdravstvenih usluga za deo obaveza preuzetih zaključenim ugovorom koje davalac zdravstvenih usluga nije izvršio; 5) predloži da se raskine deo ugovora ili ugovor u celini sa davaocem zdravstvenih usluga; 6) preduzme druge mere u skladu sa Zakonom i zaključenim ugovorom (stav 1). O predloženim merama iz stava 1. ovog člana odluku donosi direktor Republičkog fonda, odnosno direktor matične filijale koji o tome obaveštava direktora Republičkog fonda (stav 2).

U konkretnom slučaju nadzornik osiguranja nije naložio ni jednu od navedenih mera, pri čemu se mere iz člana 190. stav 1. tačka 6. Zakona o zdravstvenom osiguranju ne mogu odnositi na institut naknade štete u sprovođenju zdravstvenog osiguranja definisane članovima 191. – 200. istog Zakona, jer se odnose na naknadu štete učinjenu trećim licima. Osim toga, odredbom člana 26. Ugovora o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja za 2013. godinu koji je zaključen između parničnih stranaka, u stavu 4. propisano je da ako se u postupku kontrole utvrde nepravilnosti u pogledu nenamenskog trošenja sredstava, pružanje zdravstvenih usluga suprotno odredbama ugovora i opštih akata Republičkog fonda, zdravstvenoj ustanovi će se umanjiti ugovorena naknada za iznos utvrđen u postupku kontrole.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud smatra da tužilac nije iskoristio mehanizme ili institute koji su propisani Zakonom ili Ugovorom zaključenim između stranaka, za slučaj nenamenskog trošenja prenetih sredstava za finansiranje zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. Kako nema osnova za primenu pravila o naknadi štete iz člana 156. i člana 262. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) jer nenamensko trošenje sredstava dobijenih po osnovu zaključenog ugovora nema za posledicu umanjenje imovine tužioca u smislu člana 155. ZOO, zato nisu ispunjeni uslovi da tuženi tužiocu naknadi štetu, jer je nenamensko trošenje sredstava po ugovoru faktički bila preraspodela sredstava koje je tužena Zdravstvena ustanova dobila od Fonda. Na taj način tuženi tužiocu nije prouzrokovao štetu, već je ovakvo postupanje tuženog moglo da ima eventualni uticaj na potreban nivo i kvalitet pružene zdravstvene zaštite građanima, a na ove okolnosti tužilac tokom postupka nije ukazivao niti ih je dokazao. Takođe se ukazuje da mera vraćanja sredstava u slučaju povrede ugovorne obaveze nije ugovorena, već je članom 26. stav 4. Ugovora predviđena mera umanjenja iznosa ugovorene naknade za iznos utvrđen u postupku kontrole.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić