Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 338/21 od 18.02.2021. godine žalba tužene je usvojena, pa je presuda Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P 229/20 od 16.12.2020. godine preinačena u pobijanom usvajajućem delu odluke o glavnom zahtevu tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, a tužioci su obavezani da tuženoj nadoknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. istog Zakona i utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se u reviziji ukazuje, jer u postupku nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, a što bi bilo ili moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 17.05.1999. godine pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci overen je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između VV, majke tužilaca, kao primaoca izdržavanja i GG, kao davaoca izdržavanja, kojim ugovorom je majka tužilaca raspolagala nepokretnostima bliže navedenim u ugovoru i svim pokretnim stvarima koje su se zatekle u njenom posedu u trenutku smrti. VV je preminula ...2000. godine.

Tužioci su protiv GG podneli tužbu 28.07.2000. godine, radi poništaja navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju, a postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Odeljenju u Baču, pod brojem P 8446/2010. Tokom postupka tužioci su 15.07.2009. godine podneli predlog za određivanje privremene mere kojim su tražili da se tuženom odredi zabrana otuđenja i opterećenja ¾ dela nepokretnosti koji je stekao na osnovu navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju, s obzirom da je prema stanju u Katastru nepokretnosti tužilja AA bila suvlasnik tih nepokretnosti sa ¼ dela a GG sa ¾ dela, a kao vlasnici porodične stambene zgrade su bili upisani VV sa ¼ dela, tužilja AA sa ¼ dela i GG sa 2/4 dela. Sud nije odlučio o njihovom predlogu, pa su tužioci podnescima od 10.12.2009. godine, 17.05.2010. godine, 24.06.2010. godine i 22.06.2011. godine, kao i na ročištu od 22.06.2010. godine ponovo tražili da se o tome odluči. Uz podnesak od 17.06.2010. godine tužioci su dostavili ugovor o poklonu od 24.05.2010. godine zaključen između GG, kao poklonodavca i DD, kao poklonoprimca, koji za predmet ima parcele koje su bile predmet osporenog ugovora o doživotnom izdržavanju. O predlogu tužilaca za određivanje privremene mere odlučeno je tek rešenjem od 23.03.2012. godine tako što je predlog usvojen.

Navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju je poništen delimičnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu, Sudska jedinica u Baču P 8446/10 od 31.08.2012. godine, a odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je tražen prenos prava svojine na nepokretnostima koje su bile predmet tog ugovora na tužioce i da se tuženi obaveže da tužiocima preda u državinu te parecele slobodne od lica i stvari. Prvostepena presuda je u navedenom delu potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 5268/12 od 07.03.2013. godine.

Nakon pravnosnažnosti presude kojom je poništen ugovor o doživotnom izdržavanju, tužioci su 20.12.2013. godine, podneli tužbu protiv GG, radi naknade štete koji su pretrpeli otuđenjem nekretnina koje su bile predmet poništenog ugovora o doživotnom izdržavanju, s obzirom da je GG tim nepokretnostima raspolagao ugovorom o poklonu od 24.05.2010. godine, te su tužbenim zahtevom tražili isplatu u ukupnom iznosu od 2.234.450,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Tužbeni zahtev je usvojen pravnosnažnom presudom zbog propuštanja Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P 12107/13 od 24.03.2014. godine, s tim što je GG obavezan da tužiocima na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 114.708,25 dinara. Pošto on nije izmirio svoja dugovanja iz navedene presude tužioci su 23.06.2017. godine podneli predlog za izvršenje, kojoi je usvojen i određeno predloženo izvršenje rešenjem Osnovnog suda u Bačkoj Palanci II 291/17 od 30.06.2017. godine. Međutim, rešenjem javnog izvršitelja Živana Milanova II 38/17 od 05.03.2020. godine izvršenje je obustavljeno jer izvršni dužnik nije imao imovine na kojoj bi se sprovelo izvršenje, a troškovi izvršnih poverilaca pred javnim izvrišteljem su iznosili 168.203,93 dinara.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocima nadoknadi štetu u traženim iznosima, zasnivajući odgovornost tužene na odredbama članova 172. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da se propust organa tužene sastoji u tome što sud nije blagovremeno odlučio o predlogu za određivanje privremene mere u roku od tri dana od dana podnošenja predloga, u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 25/04), već je o predlogu za određivanje privremene mere od 15.07.2009. godine odlučeno tek rešenjem suda od 23.03.2012. godine, nakon što je GG otuđio sporne nepokretnosti ugovorom o poklonu zaključenim 24.05.2010. godine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužena nije odgovorna za štetu koju su tužioci pretrpeli, jer nastanak te štete nije u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa nečinjenjem organa tužene, odnosno neblagovremenim odlučivanjem o predlogu za određivanje privremene mere, već u propuštanju tužilaca da preduzmu sve pravne mehanizme u cilju zaštite svojih pravnih interesa (tužioci nisu podnosili zahtev da se izvrši zabeležba postojanja spora, nisu podneli tužbu radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji nakon zaključenja pomenutog ugovora o poklonu, niti su tražili utvrđenje ništavosti tog ugovora s obzirom da je ugovor o doživotnom izdražavanju kojim je poklonodavac stekao pravo svojine na nepokretnostima kojima je raspolagao ugovorom o poklonu poništen). Pored toga, drugostepeni sud smatra da je potraživanje tužilaca zastarelo, jer su oni još u toku postupka koji su vodili protiv GG za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju saznali da je on otuđio sporne nepokretnosti ugovorom o poklonu, pa rok zastarelosti njihovog potraživanja na ime naknade štete počinje da teče od dana pravnosnažnosti presude donete u tom postupku, odnosno od dana donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 5268/12 od 07.03.2013. godine s obzirom da su najkasnije tog dana tužioci saznali za obim štete.

Odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, a razloge za takvu odluku prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da postoji uzročno posledična veza između nečinjenja suda koji nije odlučio blagovremeno o predlogu za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti, pa u tom smislu postoji i odgovornost Republike Srbije za štetu koju su tužioci pretrpeli zbog nepravilnog rada suda.

Prema Zakonu o izvršnom postupku koji je važio u vreme podnošenja predloga za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti, sopstveniku se može zabraniti da raspolaže nepokretnosti iako ima pravo svojine, a zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti se upisuje u javne knjige u kojima se vodi evidencija o nepokretnostima zabeležbom, kako bi treće lice moglo saznati za njeno postojanje. To znači da zabeležba zabrane otuđenja i opterećenja ima za svrhu da upozori pribavioca da sopstvenik ne može slobodno da rapolaže nepokretnošću. Međutim, zabeležba otuđenja i opterećenja koje određuje sud kao privremenu meru u izvršnom postupku ne sprečava sopstvenika da raspolaže nepokretnošću. Sopstvenik može nepokretnost prodati, pokloniti i sticalac će pribaviti pravo svojine, s tim što poverilac može da svoje novčano potraživanje namiri od svog dužnika, koji je raspolagao nepokretnošću.

U konkretnom slučaju, tužioci su pretrpeli štetu zato što je njihov dužnik (GG) prodao nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju koji je kasnije poništen, što znači da je šteta tužilaca u direktno uzročno posledičnoj vezi sa radnjama GG. Tužioci su i pokušali da od GG naknade štetu isplatom vrednosti spornih nepokretnosti, ali to nisu uspeli, jer on nije imao imovine iz koje su tužioci mogli da namire svoje potraživanje. Republika Srbija nije supsidijerni dužnik tužilaca, a činjenica da sud nije u propisanom roku iz Zakona o izvršnom postupku odlučio o predlogu za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja nepoketnosti ne vodi odgovornosti tužene za štetu koju su tužioci pretrpeli. Naime, i da je sud doneo rešenje i odredio privremenu meru zabrane otuđenja i opterećenje nepokretnosti to ne bi moglo da spreči GG da raspolaže spornim nepokretnostima, već bi eventualno uticalo na volju druge strane (kupca ili poklonoprimca) da zaključi ugovor kojim bi pribavio sporne nepokretnosti, ukoliko bi imao saznanje da postoji zabrana otuđenja i opterećenja te nepokretnosti. Postojanje privremene mere u tom smislu ne bi uticalo ni na mogućnost pribavioca da svoje pravo iz ugovora o prometu nepokretnosti upiše na svoje ime u javnim knjigama u kojima se vodi evidencija na nepokretnosti.

Pored toga, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je potraživanje tužilaca prema Republici Srbiji zastarelo, jer su oni saznali za štetu i obim štete u trenutku kada je doneta presuda Apelacionog suda u Novom Sadu kojim je potvrđena presuda zbog propuštanja od 24.03.2014. godine, a kojim je GG obavezan da tužiocima isplati tražene iznose na ime duga i troškova postupka. Tužba u ovoj parnici je podneta 04.06.2020. godine, dakle posle isteka subjektivnog roka od tri godine, odnosno objektivnog roka od pet godina od dana kada je šteta nastala, a u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Ovaj rok se ne može produžiti, odnosno računati od trenutka kada je obustavljen postupak izvršenja protiv GG pred javnim izvršiteljem.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužioci nisu uspeli u revizijskom postupku, zbog čega nemaju pravo na troškove tog postupka koje su tražili i opredelili, a u smislu člana 153. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić