Protiv navedene drugostepene presude tuženi je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/11 ... 10/23 – dr zakon) i zaključio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda doneta je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ne ukazuje određeno na bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana presuda, koga je utvrdio drugostepeni sud na osnovu rasprave pred drugostepenim sudom, tužilja je sa bankom, pravnim prethodnikom tužene, dana 12.06.2014. godine zaključila ugovor o sefu kojim je banka dala tužilji u zakup sef koji se nalazio u prostorijama filijale banke u Ulici kralja Milana broj 11, na period do 29.05.2015. godine. Ugovorom se banka obavezala da za vreme trajanja ugovora preduzima sve potrebne mere za obezbeđenje dobrog stanja sefa i nadzora nad njim, kao i da garantuje nepovredivost sefa. Prema odredbi člana 9. Ugovora, banka je odgovorna za potencijalnu štetu, gubitak ili oštećenje klijentovih vrednosti položenih u sef samo ukoliko je nastala kao rezultat krajnje nepažnje banke ili namere da se učini šteta i to najviše do iznosa od 1.000 evra po sefu. Tužilja je svog supruga, ovde tužioca ovlastila za korišćenje sefa i oni su u sef ostavili na čuvanje slike i ikone koje su predmet ove tužbe. Ugovor o sefu je automatski produžen i važio je u vreme štetnog događaja. Dana 05.01.2016. godine, na ulici je došlo do pucanja vodovodne cevi usled čega je došlo i do prodiranja vode u prostorije tužene. Voda je prodrla i u jednu od prostorija sa sefovima, među kojima se nalazio i sef koji su koristili tužioci. Prema navodima koje je u postupku istakao tuženi, havarija se desila na magistralnoj vodovodnoj cevi 05.01.2016. godine u jutarnjim časovima, radovi na popravci od strane JKP Beogradski vodovod i kanalizacija završeni su sledećeg dana 06.01.2016. godine, a kako je 07.01.2016. godine, bio neradni dan, to je tuženi tek 08.01.2016. godine saznao da je popravka okončana, pa je sanirao poplavu u prostorijama sa sefovima. Kako su 09. i 10.01.2016. godine bili dani vikenda, neradni dani, tuženi je 11.01.2016. godine počeo da poziva klijente i zakazuje im sastanke radi preuzimanja stvari iz sefova. Dana 12.01.2016. godine, tuženi je obavestio tužioce o incidentu i zakazao im sastanak za naredni dan, 13.01.2016. godine. Prema zapisniku o izvršenom uvidu u sadržaj sefa, utvrđeno je da je došlo do kontakta sa vodom i prema tvrdnji vlasnika do značajnih oštećenja kod taksativno navedenih predmeta, i to na 8 umetničkih dela i jednoj kožnoj kutiji za nakit. Dana 22.01.2016. godine, su zaposleni kod tuženog i konzervator – restaurator kog je angažovao tuženi, pristupili oštećenim predmetima, koji su se nalazili u stanu tuženih, kojom prilikom je konzervator – restaurator dao preporuku da se hitno pristupi konzervatorsko-restauratorskim radovima na svih 8 dela. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka, na svim delima potrebno je izvršiti restauraciju, a došlo je i do umanjenja vrednosti predmetnih umetničkih dela. Na dan davanja nalaza i mišljenja veštaka 06.05.2019. godine, cena restauracije oštećenih dela i vrednost za koju je umanjena vrednost oštećenih dela je ukupno 6.440 evra, u dinarskoj protivvrednosti 759.743,54 dinara po srednjem kursu NBS na dan 06.05.2019. godine. Na osnovu utvrđenog, i kod iskaza svedoka koje je prihvatio, zaposlenih kod tuženog, da su za poplavu saznali 05.01.2016. godine kada su stigli na posao i sišli u prostorije sa sefovima, i da je u toj prostoriji bilo nekoliko santimetara vode, koja je tokom tog dana izbačena, te da je tuženi sanaciju posledica poplave obavio 08.01.2016. godine, drugostepeni sud je zaključio da ponašanje tuženog u konkretnoj situaciji pokazuje elemente grube, krajnje nepažnje. Drugostepeni sud ocenjuje situaciju urgentnom, jer je zahtevala brzo delovanje tuženog i hitno otklanjanje posledica, tako da dani predstojećeg praznika i vikenda nikako nisu mogli biti opravdan razlog za odlaganje sanacije posledica poplave i omogućavanja korisnicima da pristupe sefovima. Drugostepeni sud zaključuje da tuženi nije ispunio standard pažnje iz člana 18. stav 1. i 2. ZOO, koji se od njega očekuje s obzirom na delatnost koju obavlja. Ugovoreni limit drugostepeni sud nije primenio, pozivom na odredbu člana 265. stav 4. ZOO. Utvrđujući visinu štete, drugostepeni sud je utvrđenje zasnovao na nalazu i mišljenju veštaka, koga je prihvatio, dok parnične stranke nisu imale primedaba na nalaz, niti su predložili dopunsko ili novo veštačenje na okolnost visine štete.

Revident osporava zaključak drugostepenog suda da je tuženi postupao krajnjom nepažnjom. Osporava pravilnost utvrđenih činjenica od strane drugostepenog suda isticanjem da je JKP Beogradski vodovod i kanalizacija okončao radove na uličnom cevovodu tek 06.01.2016. godine u 23,00 h, dakle daleko posle isteka radnog vremena banke kada niko od službenika banke nije bio na licu mesta i nije znao da je otklonjen kvar na instalacijama. Na dan Božića 07.01.2016. godine se nije radilo, pa niko od zaposlenih u banci nije došao na posao. Tek 08.01.2016. godine, su službenici tuženog saznali da je JKP Beogradski vodovod i kanalizacija završio svoje radove i da oni mogu da počnu sa sanacijom prostorija u kojima se nalaze sefovi, kako je i učinjeno. Tako je tuženi po saznanju da su završeni radovi na uličnim instalacijama u petak 08.01.2016. godine, počeo sa sanacijom poplavljenih prostorija. Revident ističe da sve i da je na Badnje veče saznao da je JKP Beogradski vodovod i kanalizacija okončao svoje radove, objektivno ne bi bilo moguće da pronađe radnike koji su spremni da na dan Božića dođu da rade na sanaciji poplavljenih prostorija. Dalje, osporava zaključak da je došlo do odlaganja pozivanja klijenata zbog neradnih dana u dane vikenda 09. i 10.01.2016. godine isticanjem da je tek u ponedeljak 11.01.2016. godine, tuženi potpuno sanirao i osposobio prostorije tako da u njih potpuno bezbedno mogu da pristupe klijenti, tako da su tužioci došli na red tek 13.01.2016. godine, prema napred utvrđenom redosledu, prema broju zakupljenog sefa, među ukupno 50 sefova u donjem redu u koje je prodrla voda. Prema tako osporenoj pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, kada je našao da postoji gruba nepažnja na strani tuženog u postupanju, te da je isto rezultiralo štetnim posledicama na umetničkim slikama koje su tužioci držali u poplavljenom sefu i to u utvrđenoj vrednosti. Tuženi smatra da izostaje uzročno-posledična veza između njegovih radnji ili propuštanja i štetnih posledica na umetničkim slikama, jer je šteta nastala usled prodora vode u prostorije banke zbog havarije na uličnoj vodovodnoj cevi, pa s tim u vezi ističe prigovor nedostatka pasivne legitimacije. Voda potiče od instalacija u vlasništvu JKP Beogradski vodovod i kanalizacija, koje je odgovorno za štetu. Tuženi osporava da je cela utvrđena šteta na umetničkim slikama nastala kao posledica stajanja slika u vlažnom okruženju u periodu od 08. do 12.01.2016. godine, već su i sami tužioci odgovorni što je šteta veća nego što je morala biti, time što nisu po napomeni konzervatora – restauratora hitno pristupili daljoj konzervaciji slika, čime su doprineli da šteta bude veća nego što bi inače bila, pa bi imali pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Vrhovni sud ocenjuje da navodima iznetim u reviziji tuženi nije osnovano pobio pravilnost utvrđenih činjenica od strane drugostepenog suda na kojima je zasnovan zaključak o postupanju tuženog, uočenim propustima i odstupanju od ponašanja dobrog privrednika, u konkretnoj situaciji, te o uzročno-posledičnoj vezi sa nastalom štetom na stvarima tužilaca koja su se zatekla u poplavljenom sefu kod tuženog. Od značaja je utvrđenje drugostepenog suda da su zaposleni kod tuženog već 05.01.2016. godine, po dolasku na posao, uočili vodu u nivou od nekoliko santimetara u prostoriji sa sefovima, i da je voda tokom tog dana izbačena. Prema shvatanju ovog suda, pažnja dobrog privrednika iziskivala bi nadzor nad sefovima i tokom tog dana i posle tog dana, u situaciji kada je uočena voda u prostoriji, i to nekoliko santimetara. Dakle, tuženi je u toku tog dana, 05.01.2016. godine, izbacio vodu iz prostorije sa sefovima, ali je i nakon što su radovi na otklanjanju havarije u ulici pored zgrade i prostorija tuženog nastavljeni 06.01.2016. godine, prostorije ostavio bez nadzora i 07.01.2016. godine, da bi tek 08.01.2016. godine, tuženi saznao da je JKP Beogradski vodovod i kanalizacija završio svoje radove i tek tada otpočeo sa sanacijom prostorija u kojima se nalaze sefovi. Ovaj sud upravo u takvom postupanju tuženog vidi krajnju nepažnju. Prema odredbama ugovora koga je tužilja zaključila sa tuženim, banka se obavezala da za vreme trajanja ugovora preduzima sve potrebne mere za obezbeđenje dobrog stanja sefa i nadzora nad njim. Po odredbama Zakona o obligacionim odnosima, iz člana 1061. stav 2., banka mora preduzeti sve potrebne mere da obezbedi dobro stanje sefa i nadzor nad njim. Po shvatanju ovog suda to podrazumeva i fizički nadzor nad prostorijama u kojima se sef nalazi, sve vreme, a posebno kada je 05.01.2016. godine već uočena poplava od nekoliko santimetara vode u prostoriji u kojoj se sef nalazi, i posebno pošto je uočeno i tokom 06.01.2016. godine da nisu okončani radovi na saniranju havarije vodovodne cevi u ulici u kojoj se nalazi zgrada banke. Da je banka obezbedila nadzor nad sefom u takvim okolnostima, mogla bi blagovremeno preduzeti mere da ne dođe do prodiranja vode u sef. Naprotiv, tuženi ne ističe da je pokušao sa takvim merama, a ni sa angažovanjem stručnih lica za otklanjanje havarije u noći 06.01.2016. godine i nadalje. Prema tome, navodi kojima tuženi pokušava da ospori zaključak o sopstvenoj gruboj nepažnji u obezbeđenju dobrog stanja sefa i nadzora nad njim su neutemeljeni u konkretnim, dokazanim okolnostima. Prema tome, pravilan je zaključak drugostpenog suda da tuženi nije preduzeo sve potrebne mere da obezbedi dobro stanje sefa i nadzor nad njim, u čemu se stiče njegova gruba nepažnja u ispunjavanju ugovornih odredaba i osnov za naknadu štete prema tužilji po odredbi člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i dalje prema tužiocu kao suvlasniku oštećenih stvari i sukorisniku sefa. Pravilno je drugostepeni sud ocenio da se odgovornost tuženog za krajnju nepažnju kojom je prouzrokovao da dođe do štete na stvarima položenim u sef ne može unapred ugovorom isključiti i da tužioci imaju pravo na potpunu naknadu štete, primenom odredaba člana 265. Zakona o obligacionim odnosima. Visina nastale štete na stvarima tužilaca koje su se nalazile u sefu, a koja je nastala kao posledica prodiranja vode u sef i dejstva vlažne sredine na te stvari, kao i vrednost radova koji su potrebni za restauraciju, je pravilno utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka odgovarajuće struke. Tuženi u toku postupka nije isticao da postoji doprinos na strani tužilaca time što nisu hitno preduzeli radove na restauraciji, da šteta bude veća, niti su u tom pravcu prigovarali nalazu veštaka, dok je veštak štetu utvrdio kao nastalu zbog prodora vode u sef. Kod takvog stanja stvari je zaključak drugostepenog suda o visini štete koju trpe tužioci zbog oštećenja nastalih prodorom vode u sef na umetničkim delima pravilan. O visini obaveze tuženog je pravilno odlučeno primenom odredaba člana 266. stav 2. i člana 190. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilno je dosuđena zakonska zatezna kamata na iznos utvrđene štete od presuđenja do isplate u skladu sa odredbom člana 277. ZOO.

Prema svemu iznetom revizija je ocenjena kao neosnovana, te odbijena po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković