Dopunskom presudom istog suda P 491/2016 od 14.02.2019. godine, stavom prvim izreke, dopunjena je presuda Osnovnog suda u Obrenovcu P 491/2016 od 07.06.2018. godine, u stavu trećem izreke presude, tako što je iza iznosa od 633.000,00 dinara dodato ''sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od dana izvršnosti presude pa do isplate''. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje AA iz ... da se oslobodi plaćanja troškova postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 3080/19 od 12.02.2020. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Osnovnog suda u Obrenovcu P 491/16 od 07.06.2018. godine, dopunjenu dopunskom presudom istog suda P 491/16 od 14.02.2019. godine, u stavu prvom izreke, a žalbu tuženog odbio kao neosnovanu. Stavom drugim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Obrenovcu P 491/16 od 07.06.2018. godine, dopunjena dopunskom presudom istog suda P 491/16 od 14.02.2019. godine, u stavu drugom i stavu četvrtom izreke, a žalba tužilaca AA i BB je u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Osnovnog suda u Obrenovcu P 491/16 od 07.06.2018. godine, dopunjene dopunskom presudom istog suda P 491/16 od 14.02.2019. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 655.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilaca AA i BB za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv stava prvog, trećeg i petog izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su dostavili odgovor na reviziju tuženog. Troškove odgovora na reviziju su tražili opredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac BB iz ... je sa tuženim zaključio ugovor o kupoprodaji overen kod Opštinskog suda u Obrenovcu pod br. Ov br. .../... dana 23.03.2009. godine, kojim mu je u svojstvu prodavca, prodao svoj suvlasnički udeo od 1/2 idealnih delova na ZK telu II, zgrada br. ..., isključivu svojinu na ZK telu III, stambena zgrada br. ... i isključivu svojinu na ZK telu IV, šupa, sa pravom korišćenja k.p. br. ..., površine 0.04.36 ha, upisane u ZKUL br. ... KO ..., za kupoprodajnu cenu od 30.000 evra. U ugovoru nije naveden rok isplate kupoprodajne cene, niti je konstatovano da je ona isplaćena, a predaja u posed je ugovorena do 19.10.2009. godine. U vreme kada je taj ugovor zaključen, tržišna vrednost nepokretnosti koje su predmet ugovora, iznosila je 88.400 evra. Tuženi je tužilji AA iz ..., pozajmio iznos od 10.000 evra na rok od tri meseca, sa kamatom od 6% na mesečnom nivou. Pošto tužilja tuženom nije vratila pozajmljeni novac, u ugovorenom roku, tuženi je povećao kamatu na 10% mesečno, a kada je dug tužilje sa kamatom dostigao iznos od 20.000 evra, tuženi je zahtevao da se njegovo potraživanje obezbedi. Zbog toga je tužilja tražila od svog sina, tužioca BB da sa tuženim zaključi gore navedeni ugovor o kupoprodaji, u kom je kupoprodajna cena navedena u iznosu od 30.000 evra, jer je tuženi obračunao da toliko iznosi tužiljin dug sa kamatom, zaključno sa oktobrom 2009.godine, do kada je odložena predaja nepokretnosti, koje su bile predmet ugovora o kupoprodaji. Tuženi tužiocu BB nije isplatio iznos od 30.000 evra, niti je stupio u posed nepokretnosti koje su predmet ugovora o kupoprodaji.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je predmetni ugovor o kupoprodaji prividan, jer prikriva ugovor o zajmu, što znači da je ništav pravni posao, suprotan prinudnim propisima, pa je pravilno usvojen tužbeni zahtev tužioca BB i utvrđena ništavost predmetnog ugovora o kupoprodaji.

Odredbom člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama.

Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, kako je propisano odredbom člana 103.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, predmetni ugovor nije zaključen radi kupoprodaje nepokretnosti tužioca-prodavca BB, nego radi obezbeđenja potraživanja tuženog, kao zajmodavca, koje on ima prema majci tužioca, tužilji AA, pa zbog toga iznos od 30.000 evra koji je u članu 1.predmetnog ugovora o kupoprodaji naveden kao kupoprodajna cena nepokretnosti, je, u stvari, iznos zajma po ugovoru zaključenom između tuženog i tužilje AA, imajući u vidu da je u vreme kada je predmetni ugovor o kupoprodaji zaključen, vrednost nepokretnosti koje su tuženom navodno prodate tim ugovorom, iznosila 88.400 evra.

Kod takvog stanja stvari, nižestepeni sudovi su pravilno usvojili tužbeni zahtev tužioca BB i utvrdili ništavost predmetnog ugovora o kupoprodaji.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da tužilac BB nije zainteresovan za ovu parnicu. Suprotno tome, tužilac, BB, kao prodavac iz predmetnog ugovora o kupoprodaji i suvlasnik nepokretnosti koje su predmet tog ugovora je svakako zainteresovano lice i aktivno legitimisan za podnošenje predmetne tužbe. Shodno odredbi člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da se u ovom slučaju radi o mani volje, zbog čega je ugovor rušljiv, a ne ništav pravni posao. Suprotno tome, ovde se ne radi o mani volje, nego o tome da ne postoji saglasnost volje ugovornih strana za zaključenje ugovora o kupoprodaji, a kad se volje nisu srele, ugovor nije ni nastao. To je slučaj nepostojećih ugovora koje poznaje pravna teorija, ali je razlikovanje ništavih i nepostojećih ugovora, u praksi beznačajno, imajući u vidu da su i nepostojeći i ništavi ugovori na isti način obuhvaćeni kategorijom ništavih ugovora. Takozvani ''nepostojeći ugovor'' nije ugovor nego je samo izvestan neuspeo ili nedovršen pokušaj da se ugovor zaključi. Poništiti se može samo ugovor koji je nastao (sa određenom manom zbog koje je rušljiv), što ovde nije slučaj, imajući u vidu da ne postoji saglasnost volja tužioca BB i tuženog u pogledu kupoprodaje tužiočevih nepokretnosti. Zbog toga, tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi odgovora na reviziju tužiocima nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku, pa je njihov zahtev za naknadu tih troškova odbijen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke, doneo u smislu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić