U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivana Delić, advokat iz ..., protiv tužene „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Mladen Avramović, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 1657/20 od 25.03.2021. godine u sednici održanoj dana 25.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Somboru Gž 1657/20 od 25.03.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Somboru Gž 1657/20 od 25.03.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Somboru P 1695/18 od 13.07.2020. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništave i bez pravnog dejstve odredba člana 9. stav 1. Ugovora o gotovinskom kreditu br. .. koji je zaključen između tužioca AA i tužene „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd, dana 12.09.2016. godine i odredba člana 9. stav 1. Ugovora o gotovinskom kreditu br. .. koji je zaključen između tužioca AA i tužene „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd, dana 22.05.2018. godine a koja glasi „Korisnik kredita se obavezuje da plati Banci sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara“, te da se obaveže tužena „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd da tužiocu AA iz ... isplati iznos od 20.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.09.2016. godine pa do konačne isplate i iznos od 20.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.05.2018. godine pa do konačne isplate, kao i da mu tužena naknadi troškove postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime troškova celog postupka isplati iznos od 119.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P 1695/18 od 13.07.2020. godine, stavom prvim i drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je ništava i bez pravnog dejstva odredba člana 9. stav 1. br. .. koji je zaključen između tužioca i tužene, dana 12.09.2016. godine, a koja glasi „Korisnik kredita se obavezuje da plati Banci sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara“. Stavom trećim je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 20.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.09.2016. godine pa do konačne isplate. Stavom četvrtim utvrđeno je da je ništava i bez pravnog dejstva odredba člana 9. stav 1. br. .. koji je zaključen između tužioca i tužene, dana 22.05.2018. godine, a koja glasi „Korisnik kredita se obavezuje da plati Banci sledeće naknade i troškove: fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara“. Stavom petim, obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 20.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.05.2018. godine pa do konačne isplate. Stavom šestim obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 97.032,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1657/20 od 25.03.2021. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, a stavom drugim odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20).

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom zaključio Ugovor o gotovinskom kreditu br. .. od 12.09.2016. godine, kojim je banka odobrila tužiocu, kao korisniku kredita, kredit u iznosu od 1.000.000,00 dinara. Odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. Ugovora o gotovinskom kreditu predviđeno je da korisnik kredita preuzima obavezu da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 2% od iznosa odobrenog kredita, te da je tužilac platio na ime naknade za obradu kreditnog zahteva i puštanje kredita u tečaj iznos od 20.000,00 dinara. Drugi ugovor je zaključen 22.05.2018. godine kada je tužiocu odobren kredit u iznosu od 1.020.000 dinara, nakon što je od odobrenog iznosa kredita oduzet iznos 20.400,00 dinara) na ime troškova obrade kredita koji su takođe iznosili 2% od odobrenog iznosa kredita.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da su predmetne odredbe ugovora o kreditu ništave jer tužilac prilikom zaključenja oba ugovora nije informisan o kojim troškovima je reč, odnosno banka nije iskazala vrstu i strukturu navedenih troškova, kao i način njihovog obračuna koji je vezan za iznos odobrenog kredita. S obzirom da su po navedenim ništavim odredbama ugovora plaćeni predmetni iznosi to tužilac ima pravo na vraćanje datog po odredbama člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud iznosi i stanovište da su predmetni troškovi već obuhvaćeni kamatom koju je tužilac dužan platiti prema zaključenim ugovorima, te se na ovan način duplira naplata iste usluge. Zaključuje i da ugovaranje naknada za obradu kreditnog zahteva od strane banke nije sporno, a što uključuje i naknadu za obradu kredita, međutim ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezao da banci plati troškove obrade kredita u procentualnom iznosu od iznosa odobrenog kredita ili u nominalnom iznosu ništava je u svakoj situaciji kada u ponudi banke nisu pojedinačno navedeni troškovi koje korisnik prihvata da plati, kao i iznos svakog takvog troška, kako korisnik ne bi došao u zabludu. Tuženi nije dokazao da je tužioca u ponudi upoznao sa pojedinačno navedenim troškovima čime su narušena osnovna načela obligacionog prava iz čl. 10, 12 i 15 ZOO, zatim odredba čl 47. ZOO, kao i odredbe Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Odredbom 1065. Zakona o obligacionim odnosima, propisani su bitni elementi ugovora o kreditu, tako što je određeno da se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Međutim, saglasno odredbi člana 1066. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovor o kreditu zaključuje u pisanoj formi i da se u istom mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Iz sadržine ove zakonske odredbe nesumnjivo proizlazi zaključak da se ugovorom o kreditu sačinjenom u pisanom obliku, pored bitnih elemenata tog ugovora, mogu ugovoriti i posebne naknade i troškovi kredita kao uslov davanja kreditnih sredstava na korišćenje.

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer su predmetni ugovori o kreditu zaključeni dana12.09.2016. godine i 22.05.2018. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Obaveza obaveštavanja korisnika kredita u predugovornoj fazi zasnovana je i na načelu savesnosti i poštenja, odnosno prava korisnika kredita na informisanje. Time se konstituiše dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na bitne elemente ugovora o kreditu, kao i uslove davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Navedena obaveštenja se moraju predočiti korisniku kredita u pisanom obliku u predugovornoj fazi. Njihova svrha se iskazuje u davanju objašnjenja korisniku kredita o uslovima koji se odnose na njegova ukupna zaduženja po osnovu odobrenih kreditnih sredstava. Cilj takvog obaveštavanja korisnika kredita je da se istom, na temelju tačnih razumljivih kriterijuma, omogući da proceni ekonomske posledice koje preuzima zaključenjem ugovora o kreditu. Stoga se ugovoreni troškovi kredita moraju uključiti u efektivnu kamatnu stopu u odgovarajućem procentualnom iznosu, bez obzira da li su iskazani u odgovarajućem procentu u odnosu na iznos odobrenog kredita ili u fiksnom iznosu. Prema tome, efektivna kamatna stopa ne predstavlja osnov naplate u njoj obuhvaćenih troškova obrade kredita, već se njome iskazuju ukupne obaveze korisnika kredita u odnosu na naknade i troškove, koji su nastali prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, a koji su poznati prilikom njegovog obračuna. Zato se upoznavanjem korisnika kredita sa visinom efektivne kamatne stope istom omogućava da uporedi cenu, odnosno ukupna davanja po osnovu ponuđenog mu kredita od strane jedne banke u odnosu na efektivnu kamatnu stopu iskazanu u ponudi druge banke, kao davaoca kredita.

U konkretnom slučaju, u ponudi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu, tačka 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3. utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koje padaju na teret korisnika kredita. Tim dokumentom tužiocu su predočeni svi podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope. Jasno je predočena i naknada za obradu zahteva –fiksna 2,00% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 20.000,00 dinara i 20.400,00 dinara. Stoga je pravno neutemeljeno stanovište drugostepenog suda o ništavosti sporne odredbe člana 9. stav 1. tačka 1. predmetnih ugovora o gotovinskom kreditu. Pravna valjanost navedene odredbe nije sporna sa stanovišta potpunog obaveštenja korisnika kredita o ekonomskom teretu koji on preuzima prihvatanjem obaveze isplate ugovorenih troškova kredita. Ugovornim ustanovljenjem fiksnog iznosa dugovanih troškova kredita tužiocu je na jasan i nedvosmislen način predočena njegova obaveza po tom osnovu. Ovo je iz razloga što ni jednim pozitivnim propisom nije konstituisana obaveza banke da može da naplati samo stvarne troškove obrade kredita, odnosno da korisniku kredita mora prikazati i specifikaciju strukture i visine troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita navedenih u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe je prikazana u ponudi. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini troškova koji padaju na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO.

S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: na ime sastava dva obrazložena podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara, zastupanja na četiri održana ročišta po 7.500,00 dinara, pristup na šest odloženih ročišta po 4.500,00 dinara, na ime troškova veštačenja iznos od 20.000,00 dinara, sastava žalbe 12.000,00 dinara i sastava revizije 18.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj nisu priznati troškovi sudskih taksi koji nisu opredeljeni u smislu čl. 163. st. 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija
dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić