Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14), i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a tužena u reviziji ne ukazuje na neku konkretno bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena je majka tužioca. Tužena pored tužioca ima i sina VV. Tužilac i njegov brat VV su pravnosnažnom presudom obavezani da tuženoj na ime izdržavanja daju po 6.000 dinara mesečno, počev od 16.05.2011. godine. Tužena i njen sada pokojni suprug GG su 17.03.1993. godine sa svojim sinovima, tužiocem i VV, zaključili ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života, kojim ugovorom su im ustupili i raspodelili deo imovine, bliže navedene u tom ugovoru. Tužilac je sa ocem 25.01.2001. godine zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je realizovan. Tužena je kao poklonodavac sa sinom VV, kao poklonoprimcem 09.11.2005. godine zaključila ugovor o poklonu. Nakon smrti oca tužioca, a supruga tužene, GG, stranke nisu u dobrim odnosima. Tužena živi u domaćinstvu sa sinom VV i njegovom porodicom, stara je ... godina, nije sposobna za rad i korisnik je minimalne porodične poljoprivredne penzije počev od 05.08.2014. godine, koja je 7.890,94 dinara. Tužilac živi u svojoj kući, prima socijalnu pomoć od 5.874,00 dinara mesečno, ima dve svinje i tri ovce, ima neplaćene račune za utrošenu električnu energiju i vodu, a obrađuje zemlju koju je poklonio kćerkama. Mesečne potrebe tužene su 12.000 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, član 167. stav 2. tačka 1. i 2. Porodičnog zakona, kada su usvojili zahtev tužioca.

Članom 167. stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona propisano je da izdržavanje može da prestane kada poverilac izdržavanja stekne dovoljno sredstava za izdržavanje, osim ako poverilac izdržavanja nije maloletno dete, dok je tačkom 2. propisano da izdržavanje može da prestane kada dužnik izdržavanja izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja postane za njega očigledno nepravično, osim ako poverilac izdržavanja nije maloletno dete.

Kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje, to sledi da su se promenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka i na strani tužioca, kao dužnika izdržavanja, tako i na strani tužene, kao poverioca izdržavanja. Prihodi tužioca su se smanjili, prima socijalnu pomoć u iznosu od 5.874,00 dinara mesečno, dok je tužena postala korisnik minimalne porodične poljoprivredne penzije počev od 05.08.2014. godine, koja iznosi 7.890,94 dinara mesečno. Obaveza tužioca da tuženoj daje izdržavanje ustanovljena je zbog toga što tužena i tada nije bila sposobna za rad, imajući u vidu njene godine, kao i da nije imala sredstva za izdržavanje, pa kod utvrđenog da tužena i dalje živi u porodičnom domaćinstvu svog drugog sina VV, koji ima i obavezu ustanovljenu pravnosnažnom presudom da joj na ime izdržavanja daje 6.000 dinara mesečno, i kako je tužena u međuvremenu ostvarila pravo na minimalnu porodičnu poljoprivrednu penziju počev od 05.08.2014. godine, a da tužilac prima socijalnu pomoć u iznosu od 5.874,00 dinara mesečno, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su se ispunili uslovi za prestanak izdržavanja propisani članom 167. stav 1. tačka 1. i 2. Porodičnog zakona.

U reviziji tužene, u pretežnom delu, osporava se ocena izvedenih dokaza, čime se posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema članu 407. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić