Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14-u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana.

Predmet ovog spora je naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, koju su tužioci pretrpeli zbog objavljivanja određenih informacija o njima iznetih u dva teksta koja je napisala tužena, objavljena u novinama ... iz ..., koje su u to vreme bile jedine lokalne novine koje su izlazile u ..., tako da ih je čitao veliki broj građana. Prvi tekst objavljen je ...05.2012. godine na strani 10 pod naslovom ... a drugi tekst je objavljen ...06.2012. godine na str. 8 i 9 pod nazivom ... . Prvobitno je istom tužbom tužena i GG, glavni i odgovorni urednik novina ... iz ..., ali je u odnosu na nju tužba povučena, što je utvrđeno rešenjem na ročištu od 03.12.2013. godine.

U parničnom postupku je utvrđeno da je tužena u periodu od 1973. do 2014. godine bila zaposlena u ... u ... kao profesor ruskog jezika, a od 2007. godine sarađivala je sa lokalnim novinama ... iz ... na taj način što je povremeno pisala tekstove koje je dostavljala novinama. Za objavljene tekstove tužena nije dobijala novčanu naknadu. U vreme objavljivanja predmetnih članaka tužioci su takođe bili zaposleni u ... u ... . Tužilac AA je bio profesor geografije, a 2002. i 2006. godine biran je za direktora ... . Tužilac BB je od 2004. godine bio zaposlen u ... u ... kao profesor nemačkog jezika i književnosti.

U prvostepenoj presudi je doslovno utvrđena sadržina oba sporna članka čiji je autor tužena i opisane su fotografije koje su objavljene pored drugog teksta. Povod za pisanje prvog članka je činjenica da je ... iz ... vodilo direktora ... AA na nedelju dana u Rusiju smatrajući da je najzaslužniji za razvoj nastave ruskog jezika u ..., kao i za širenje ruske kulture i ruske civilizacije u opštini ... .Tužena je to kritikovala navodeći u tekstu koji je objavljen ...05.2012. godine više činjenica i postupaka tužioca AA kojima je kao direktor ... uticao da se smanji nastava ruskog jezika, onemoguće neke vannastavne aktivnosti vezane za ruski jezik i osujeti usavršavanje tužene u Moskvi, i pored uspeha koji su đaci pokazali na takmičenjima iz ruskog jezika. Drugi članak koji je objavljen na dve novinske strane sa fotografijama, u suštini, predstavlja nastavak prvog članka, što proističe iz njihove sadržine i njihovih naslova. U drugom tekstu tužena, pored ostalog, piše: „Mogla sam zaključiti da je osnovna meta – cilj svih delatnosti AA i njegovih saradnika na poslu bio progon ruskog jezika iz ... i profesora VV koja taj jezik predaje“. U prilog ove svoje tvrdnje tužena navodi: da „na DVD nema najlepšeg dela maturske večeri, kada su svi stojeći otpevali „Kaćušu“ i druge ruske pesme“; da u godišnji plan rada škole nije unošen predlog iz plana rada tužene da sa đacima održi „Rusko veče“; da je u monografiji izdatoj povodom dva veka ... sa spiska aktuelnih profesora i spiska profesora stranih jezika uklonjeno ime i prezime tužene kao profesora ruskog jezika; da se na 195. strani monografije nalazi fotografija aktiva profesora stranih jezika, ali da tužena nije pozvana na fotografisanje; da u monografiji nije zabeležen nijedan uspeh tužene kao profesora i da su izbačena imena učenika koji su učili ruski jezik i koji su svojim vrednim radom podizali ugled škole i grada u kome je ova škola. Tužena nakon toga zaključuje: „Zabranjeno je voleti Rusiju. Treba je zaboraviti, treba izbaciti iz nastave sve što liči na Rusiju! Sve to mene je odredilo kao nepoželjnu osobu u školi u ..., a o eventualnom razrednom starešini da i ne govorim... Zbog mog načina rada sa đacima, zbog razvijanja ljubavi prema slovenskom nacionu, prema ćirilici, prema matici slovenskih naroda – Rusiji, meni nije dozvoljeno da budem razredni starešina da ne bih „negativno“ delovala na učenike!“.

U vezi tužioca BB, tužena je u drugom članku, između ostalog, napisala: „U kabinetu broj ... ... u ..., gde profesor BB drži časove našoj deci „neophodnog nemačkog jezika“, obreli su se posteri za naš narod i našu državu potpuno neprihvatljivog sadržaja – najblaže rečeno. Na zidovima vaspitno – obrazovne ustanove građanskog tipa se veliča oružje fašističke Nemačke i velika fotografija tog oružja sa sve kukastim krstovima je skoro dve godine bila pred očima učenika. Na panou veličine metar sa dva metra (!) je prikazan razvoj nemačke tenkovske industrije... Isti kabinet je takođe „krasio“ i pano sa fotografijama i pričama, malo je reći kontraverzne grupe „Ramštajn“, a čiji je znak stilizovani kukasti krst, a samo ime je naziv čuvene Hitlerove aero baze. Sasvim je poznato da je ova grupa sklona promovisanju fašističkih ideja. Ni to nije kraj. Na čeonom zidu u koji gledaju svi učenici iznad table, umesto Svetog Save, se bukvalno šepurio veliki (130h130 cm) poster Habzburške dinastije sa likovima iste i objašnjenjima na nemačkom jeziku?! Kakve veze ima ova dinastija sa predmetom nemački jezik – kao drugi strani jezik?... Deca u Kragujevcu, deca na Kozari, svi oni koji su se borili protiv fašista nisu mogli da nadenu šapke nevidimke i da se šetaju po belom svetu bezbrižno o tuđem trošku. Realni ljudi su ubijani od strane realnog neprijatelja! One strašne rake u Kragujevcu i širom nesrećnih srpskih zemalja, za koje danas naša deca ne znaju da postoje, utabavali su upravo tenkovi sa ovakvim oznakama, kozaračku decu su ti isti tenkovi gazili kao mrave, ti tenkovi su samo u Belorusiji sravnili sa zemljom na stotine naselja zajedno sa stanovnicima. Da li je moguće da se u ... u ...veličaju ti isti tenkovi! Moguće je! Direktor škole na ovo nije reagovao negativno. Sadržaj panoa mu je definitivno bio poznat, jer je često u toj učionici bivao, pošto se tu održavaju i sednice Odeljenskog veća, a ponekad održi i zajednički ručak. Očigledno mu sadržaj panoa nije smetao...Ako sada uđete u kabinet ... nećete naći panoe. U strašnoj panici početkom septembra 2011. godine, na malom odmoru nakon drugog časa pre podne, a na vest da će školu posetiti novinar koji je čuo od đaka za kukaste krstove na panoima i Habzburšku monarhiju iznad table – panoi su sklonjeni. Direktor škole koji je potezao disciplinske postupke, za čiste gluposti i sitnice, je u ovom slučaju učestvovao u uklanjanju panoa i skrivanju tragova ovih nedela i sramote ne samo za školu nego i za ... . Kažu da iza profesora nemačkog jezika i direktora, koji ih protežiraju, stoje moćne nemačke fondacije sa kojima je naše Ministarstvo prosvete sklopilo čvrste ugovore – samo ne verujem, niti me iko može ubediti da je ministar prosvete Ž.O, pristao na ovakvo što. Niti on kao čovek niti stranka koja pripada i čiji je potpredsednik zasigurno neće dozvoliti da se bilo ko u školama Srbije, i ne samo u školama, da prekraja nacionalnu istoriju, da se neometano izruguje nad žrtvama Drugog svetskog rata, da negativno utiče na omladinu, da uznemirava maloletna lica, da vređa osećanja učenika i profesora, čiji su preci bili na pobedničkoj strani u Drugom svetskom ratu i mnogo toga još...“Damnatio memoriae?“ – No pasaran!!! Ni šagu nazad!!! Neće proći!!!“.

Na prvoj strani članka objavljenog ...06.2012. godine se, pored fotografije tužene, nalaze još tri fotografije, i to: fotografija ubijene dece sa Kozare ispod koje je napisan tekst „Ubijena deca sa Kozare (za četiri godine, od aprila 1941. do aprila 1945, u nemačkoj tvorevini NDH ubijeno je i na druge načine umoreno više od 40 000 dece od kolevke do 14 godina. Svako četvrto je bilo sa Kozare)“; fotografija žrtava Novosadska racije ispod koje je napisano „Žrtve Novosadske racije 1942. godine – Ko ovo sme da zaboravi?“; fotografija na kojoj je prikazan tužilac AA, a iznad njega pano na kome se vide tenkovi iz učinioce nemačkog jezika i ispod koje je napisano „Direktor ... u ... AA spokojno obeduje pod kukastim krstovima“. Na drugoj strani se nalazi još šest fotografija, i to: u gornjem redu u levom uglu fotografija tenka ispod koje je napisano „Najjači tenk“ (osim ruskog T – 34)“; pored ove je fotografija streljanja u Kragujevcu ispod koje je napisano „Kragujevac 21. oktobra 1941. – nemački oficir pokazuje koga treba doubiti“; pored ove je fotografija panoa o Habzburškoj monarhiji ispod koje je napisano „Ogledno nastavno sredstvo za savremenu decu u Srbiji“; ispod slike tenka je fotografija na kojoj je prikazan u donjem delu tužilac AA kako jede, a u gornjem delu pano na kome se vide tenkovi koji je stajao u učionici nemačkog jezika, a ispod nje je napisano „Bon apettit direktore“; pored ove je fotografija Novosadske racije ispod koje je napisano „Novosadska racija – mađarski vojnici Mikloša Hortija ubili su preko 3.500 ljudi“; pored nje je fotografija na kojoj se vidi više mladića ispod koje je napisano „Mađarski nacionalisti na koncertu u Vojvodini“. Tužena je uredniku novina dala samo fotografije na kojima se nalaze panoi koji su stajali u učionici nemačkog jezika u ... u ... i na kojima se nalazi direktor škole AA.

Nakon analize spornih tekstova i drugih izvedenih dokaza, prvostepeni sud je zaključio da tužena nije dokazala istinitost pojedinih spornih navoda, kao i da su objavljivanjem određenih netačnih i uvredljivih navoda i kvalifikacija o tužiocima u spornim tekstovima povređeni čast i ugled tužilaca, zbog čega oni trpe duševne bolove, te da za naknadu te štete tužena odgovara na osnovu člana 154. stav 1. i čl. 155. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahteve tužilaca do visine koju je odmerio kao pravičnu naknadu tužiocima za nematerijalnu štetu u vidu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda.

Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi naveo da je prihvatljiva ocena prvostepenog suda da sporni tekstovi povređuju čast i ugled tužilaca u određenoj meri, i to u zavisnosti od toga koliki broj ljudi i u kom stepenu se saglasio sa tumačenjem tužene o neprihvatljivosti postupanja tužilaca iznetog u tekstovima, te je našao da je utoliko pravilan zaključak prvostepenog suda o postojanju sporne štete tužilaca, kao i da tužena kao građanin za tu štetu odgovara na osnovu opštih odredaba o odgovornosti za štetu iz čl. 154. i 155. u vezi sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, drugostepeni sud smatra da je navedene odredbe prvostepeni sud pogrešno primenio, jer je propustio da uoči da, saglasno odredbi člana 158. Zakona o obligacionim odnosima, za obavezu tužene da naknadi spornu štetu nije dovoljno samo postojanje štete, već je potrebno postojanje uzročne veze između štete i protivpravne radnje tužene i da odgovornost tužene za nastalu štetu u ovakvom slučaju može postojati po osnovu krivice, dakle namere ili nepažnje prema nastupanju štetne posledice.

Po nalaženju drugostepenog suda, nema sumnje da je pisanjem spornih tekstova tužena koristila svoje konvencijsko i ustavno pravo na slobodu izražavanja o pitanjima od javnog interesa, radi obaveštavanja javnosti i podsticanja javne rasprave o tim pitanjima koja su u vezi sa radom tužilaca, a ne sa njihovim privatnim životom. Tužioci su bili dužni da trpe oštriju kritiku, pa i mišljenje o njihovom radu koje uznemirava, vređa ili šokira, te stoga pravo na slobodno izražavanje tužene u navedenoj situaciji preteže nad pravom tužilaca na zaštitu njihove časti i ugleda od takvog mišljenja i kritike, i time pravo tužene na slobodu izražavanja isključuje njenu obavezu da tužiocima naknadi štetu, odnosno isključuje pravo tužilaca da od tužene zahtevaju naknadu štete zbog povrede časti i ugleda koju su pretrpeli zbog objavljivanja spornih tekstova. Drugostepeni sud ističe da iz sadržine oba teksta proizlazi zaključak da tužena aktivnosti tužilaca koje opisuje u tekstovima ocenjuje kao negativne zato što tumači da su usmereni na „damnatio memoriae“, što je inače latinski izraz koji prema literaturi znači uništavanje pamćenja, brisanje sećanja, zatiranje svakog traga sećanja u društvu, na nekoga ko je umro ili na nešto što se smatra završenim, a na koga ili na šta se sećanje smatra ili proglašava društveno štetnim i nepoželjnim, a zbog nečije potrebe za selekcijom u pogledu onoga što treba pamtiti, a šta treba zaboraviti, u cilju manipulacije ljudima putem manipulacije sećanjem. U ovom slučaju tužena smatra da se radi o zatiranju sećanja na ulogu fašističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, i suprotnu antifašističku ulogu Rusije i Srbije, koje su u zajedničkoj borbi protiv fašizma pobedile i na minimiziranje razmera fašističkih zločina, što je, po mišljenju tužene, negativno za društvo i državu. Drugostepeni sud je zaključio da činjenice o postupcima tužilaca koje se navode u tekstovima, u bitnom, nisu demantovane drugim utvrđenim činjenicama, pa prema tome nisu očigledno neistinite. Određena razlika između navoda o činjenicama iznetim u tekstovima i utvrđenih činjenica, kao na primer da je sporni pano sa prikazanim tenkovima u učinioci za nemački jezik stajao dve godine, a ne od aprila do septembra 2011. godine kako je sud utvrdio, može da predstavlja određeno preterivanje koje je očigledno u funkciji obraćanja i efikasnijeg usmeravanja pažnje javnosti na to da je učenicima u školi u relativno dužem periodu prezentiran pano sa sadržinom koja je, po mišljenju tužene, neprihvatljiva i štetna za formiranje vrednosnih i moralnih sudova učenika o učesnicima u Drugom svetskom ratu i karakteru njihovog delovanja u njemu, što je vezano za pitanje od javnog značaja koje je obuhvaćeno pravom tužene na slobodu izražavanja. Korišćenje stilskih figura i jačeg jezika u tekstovima je očigledno bitno za podsticanje razmišljanja čitalaca o značaju ovog pitanja i u tom kontekstu o karakteru opisanog ponašanja tužilaca zaposlenih u ... . U pobijanoj drugostepenoj presudi se takođe ukazuje da, prema navodima tužilaca u tužbi i tokom postupka, od bitnog značaja za povredu njihove časti i ugleda nije iznošenje činjenica o njihovom ponašanju u spornim tekstovima, već uvredljivih i negativnih ličnih ubeđenja i stavova i neistinitih kvalifikacija tužene o njihovom ponašanju koji se saopštavaju u tekstovima, što, međutim, ne predstavlja činjenice čija verodostojnost se može dokazivati, nego vrednosne sudove tužene čija verodostojnost se ne može dokazivati. Stoga ni sud ne može da prosuđuje o tome da li su kvalifikacije istinite ili neistinite, ni da li su lična ubeđenja tužene ispravna i pravilna, ili nisu, a sve to iz razloga što, prema članu 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, svako ima pravo da formira svoje mišljenje i vrednosni sud o značaju činjenica koje su mu saopštene, ako se te činjenice tiču pitanja od javnog interesa, i da ga saopšti javnosti. Najzad, drugostepeni sud zaključuje da cilj tekstova i namera tužene nisu bili neosnovani napad na čast i ugled tužilaca, nego skretanje pažnje javnosti na pitanja od javnog interesa, o kojima je tužena iznela svoje mišljenje i politički stav, našta ima pravo u okviru prava na slobodu izražavanja.

Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata razloge navedene u pobijanoj presudi zbog kojih je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovane zahteve tužilaca za naknadu štete zbog povrede časti i ugleda, pa nalazi da se neosnovano revizijom tužilaca ukazuje na to da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Sloboda izražavanja zajemčena članom 46. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 10. stav 1. Evropske konkvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, ima li naučnu, umetničku ili neku drugu vrednost), a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatiti i određeni stepen preterivanja ili čak provociranja. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10. Evropske konvencije, primenjuje se ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već i na one informacije koje povređuju, šokiraju ili uznemiravaju. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema „demokratskog društva“ (videti, pored ostalih, presude ESLJP u predmetima Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 5493/72, od 07. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, predstavka broj 23118/93, od 25. novembra 1999. godine, stav 43.). Sloboda izražavanja nije apsolutna i podrazumeva određeni stepen odgovornosti i dužnosti. Reč je o relativnoj slobodi jer može biti ograničena legitimnim ciljem u koji spada i zaštita prava i ugleda drugih lica. Za odnos slobode izražavanja, sa jedne strane, i poštovanja časti i ugleda drugih lica, sa druge strane, od značaja je da li se sadržina spornih tekstova objavljenih u novinama odnosila na događaje (i ličnosti) za koje je postojao interes da o njima bude obaveštena javnost.Prema praksi ESLJP, „potrebno je napraviti pažljivu razliku između činjenica i vrednosnih sudova, jer se postojanje činjenica može dokazati, dok istinitost vrednosnih sudova nije dokaziva“ (presuda ESLJP Lingens protiv Austrije, predstavka 9815/82, od 08 jula 1986. godine, stav 46.), pri čemu je od značaja i to da li se izveštava o privatnim aspektima nečijeg života ili je akcenat na pitanjima od opšteg, javnog interesa (presuda ESLJP Dalban protiv Rumunije, predstavka broj 28.114/95, od 28. septembra 1999. godine, stav 50.). Sloboda izražavanja mišljenja podrazumeva i slobodu izbora načina na koji će se saopštiti mišljenje. To podrazumeva ponekad i korišćenje jakih i oštrih izraza i fraza, kao i korišćenje stilskih figura, da bi se pojačao utisak nekog teksta i skrenula pažnja na događaje i okolnosti od javnog interesa.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda iz pobijane presude da je ... u ... u kojoj su radile parnične stranke javna ustanova, čiji rad se finansira iz državnog budžeta i čija je osnovna delatnost obrazovanje i vaspitanje mladih, pa je interes javnosti da zna na koji način se odvija obrazovno – vaspitni proces u toj ustanovi. Rad prosvetnih radnika u ... ne svodi se samo na predavanje nastavnih sadržaja i ocenjivanje naučenog, nego podrazumeva i rad na osposobljavanju učenika za samostalno razmišljanje, istraživanje i rešavanje budućih radnih zadataka, kao i vaspitni rad koji treba da pomaže formiranju ličnosti mladih ljudi sa osobinama koje se u društvu smatraju prihvatljivim i poželjenim jer omogućavaju uklapanje u društvo i dalji život na način dostojan čoveka, na dobrobit sebi, svom okruženju i celom društvu, što podrazumeva usvajanje određenih moralnih i društvenih vrednosti. Te vrednosti i osobine ličnosti mladih ljudi formiraju se pod raznim uticajima, među koje svakako spada i uticaj profesora u školi koje učenici pohađaju, koji može da se vrši na različite načine. Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da se tužena u spornim člancima upravo bavila pitanjem načina na koji su tužioci, po njenom mišljenju, uticali ili mogli uticati na obrazovno-vaspitni proces u ...u ..., a koji ona smatra neprihvatljivim, pa je o tome obavestila javnost. Imajući u vidu da je cilj pisanja članaka bio skretanje pažnje javnosti na pitanja od javnog značaja, a ne namera da se tužiocima pričini šteta povredom njihove časti i ugleda, obavezivanje tužene na naknadu štete tužiocima predstavljalo bi ograničenje slobode izražavanja koje nije neophodno u demokratskom društvu.

U vezi sa prethodno iznetim ocenama, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na stavove ESLJP iznete u predmetu Thorgeirson (Thorgeirson protiv Islanda, broj predstavke 13778/88, Serija A br. 239) u kome je podnosilac predstavke osporio presudu o novčanom kažnjavanju zbog klevete pripadnika policije. Podnosilac predstavke je u dnevnom listu objavio dva članka u kojima je opisao brutalnost policije. U prvom članku, koji je bio u obliku pisma, obratio se ministru pravde pozivajući ga da obrazuje komisiju da bi sprovela istragu o glasinama, koje postepeno postaju javno mnjenje, kako u policiji Rejkjavika ima sve više i više brutalnosti i da se to zataškava na neprirodan način. Nakon televizijske emisije u kojoj je policija negirala optužbe za brutalnost, podnosilac predstavke objavio je drugi članak, navodeći da je „ponašanje policije tako tipično za ono što postaje javna slika naše policije koja brani sama sebe: siledžijstvo, falsifikovanje činjenica, nezakonite akcije, sujeverje, prenagljenost i nestručnost“. ESLJP je zapazio da u njegovoj sudskoj praksi nema osnova da se napravi razlika između političke rasprave i rasprave o drugim stvarima od javnog interesa. U pogledu sadržine napisanih tekstova, ESLJP je konstatovao da su oba članka formulisana uz upotrebu naročito jakih izraza. Međutim, imajući u vidu cilj koji je trebalo postići, konstatovano je da se jezik koji je upotrebljen ne može smatrati preteranim. ESLJP je zaključio da presuda koja je izrečena podnosiocu predstavke nije bila „neophodna u demokratskom društvu“, jer može da obeshrabri otvorenu raspravu o stvarima od javnog interesa.

Vrhovni kasacioni sud smatra da revident neosnovano ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u drugostepenoj presudi, kao revizijski razlog iz člana 407. stav 2. ZPP. Naime, drugostepena presuda je u potpunosti zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku koje revidenti ne osporavaju, ali je drugostepeni sud imao ovlašćenje da na osnovu člana 394. tač. 3. i 4. ZPP preinači prvostepenu presudu jer je pravilno ocenio da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana prvostepena presuda, te da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Imajući u vidu sve izneto, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbene zahteve tužilaca da se obaveže tužena da im isplati naknadu nematerijalne štete na ime povrede ugleda i časti. Stoga je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

S obzirom na to da je revizija tužilaca odbijena kao neosnovana, Vrhovni kasacioni sud je, saglasno članu 165. ZPP, odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić