U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Tadić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Novom Sadu, radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2836/19 od 18.07.2019. godine, u sednici održanoj 17.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2836/19 od 18.07.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 27/2019 od 29.03.2019. godine, prvim stavom izreke, usvojen je prigovor presuđene stvari. Drugim stavom izreke, odbačena je tužba tužioca od 17.01.2019. godine do iznosa od 80.139.826,66 dinara, dok je u preostalom delu, preko navedenog, a do traženog iznosa od 99.848.320,66 dinara na ime naknade štete u vidu gubitka plate usled neosnovanog lišenja slobode, kao i zahtev za troškove postupka, tužbeni zahtev odbijen. Trećim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2836/19 od 18.07.2019. godine, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14 i 87/18), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Osim toga, ukazivanje tuženog na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. i 12. ZPP nije bilo predmet ocene ovog suda, s obzirom na to da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužioca, sada pok. BB je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 244/13 od 05.07.2013. godine. Tužilac je dana 30.12.2014. godine podneo zahtev za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstvu pravde, Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje, ali sporazum nije postignut. Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 293/15 od 23.11.2016. godine, preinačenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 620/17 od 02.03.2017. godine, obavezana je tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja u vidu naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica pok. BB, isplati iznos od 2.000.000,00 dinara, kao i da mu nadoknadi troškove postupka, dok je u delu za naknadu materijalne štete, i to po osnovu obavljenog, a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, gubitka plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u ličnom dohotku pre i posle štetnog događaja, gubitka penzije, gubitka beneficiranog radnog staža i razlike u penzijama, kao i za novčanu naknadu za pretrpljeni strah u traženim iznosima, tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi tužbu tužioca odbacili u delu zahteva za traženu naknadu materijalne štete u iznosu od 80.139.826,66 dinara, a u preostalom delu do traženog iznosa od 99.848.320,66 dinara, zahtev tužioca odbili kao neosnovan.

Pravnosnažno presuđena stvar postoji kada između pokrenute i ranije pravnosnažno okončane parnice postoji identitet stranaka i identitet zahteva. Prema članu 359. stav 2. ZPP, sud tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena, i ako utvrdi da je parnica pokrenuta po zahtevu po kome je već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu. Tužilac i tužena su bili stranke i u parnici okončanoj pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P 293/15 od 23.11.2016. godine. Osim toga, u konkretnom slučaju postoji i identitet zahteva u ovoj i pravnosnažno okončanoj parnici. Tužilac u obe parnice traži naplatu novčanog potraživanja, na osnovu činjenice da je rehabilitovanom licu - njegovom pokojnom ocu, tokom izdržavanja zatvorske kazne na koju je osuđen iz ideoloških i političkih razloga nastala šteta u vidu obavljenog, a neplaćenog rada u redovno radno vreme u iznosu, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, gubitka plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u ličnom dohotku pre i posle štetnog događaja, gubitka penzije, gubitka beneficiranog radnog staža i razlike u penzijama.

U pravnosnažno okončanoj parnici tužilac je isplatu tog novčanog potraživanja tražio po osnovu prava na rehabilitaciono obeštećenje (naknadu materijalne štete), predviđenog članom 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji. Tužbom podnetom u ovoj parnici tužilac isplatu istog novčanog potraživanja traži po osnovu neosnovanog obogaćenja (sticanja bez osnova), u skladu sa članom 210. Zakona o obligacionim odnosima. Kod navedenog, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno odlučili kada su tužbu tužioca odbacili u delu zahteva za naknadu materijalne štete za iznos od 80.139.826,66 dinara, jer između ove i pravnosnažno okončane parnice postoji subjektivni (stranke) i objektivni (tužbeni zahtev) identitet.

Bez uticaja su revizijski navodi kojima se ukazuje da je tužba podneta radi sticanja bez osnova u smislu odredbe člana 210. ZOO, imajući u vidu da pravni osnov naveden u tužbi nije od značaja za sud (član 192. stav 4. ZPP), pa zato promena tog osnova u podnetoj tužbi nema značaj za nepostojanje identiteta tužbenog zahteva u ovoj i ranijoj, pravnosnažno okončanoj parnici.

Odlučujući o preostalom delu tužbenog zahteva, suprotno revizijskim navodima, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužiocu, kao sinu rehabilitovanog lica ne pripada pravo na naknadu za tražene vidove materijalne štete. Naime, Zakon o rehabilitaciji predstavlja les specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosnima u pogledu regulisanja prava na obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje) i propisan je krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu i obim tih prava, kao i u odnosu na Zakon o nasleđivanju u pogledu prava koja mogu biti predmet nasleđivanja. Članom 26. Zakona o rehabilitaciji, propisano je da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje na materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, a u skladu sa zakonom kojim se uređuje obligacioni osnosi (stav 1.) i pravo na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i troškova postupka u revalorizovanom iznosu čija se visina određuje tako što se utvrđuje srazmera naplaćenih iznosa prema prosečnoj plati u vreme naplate, u odnosu na prosečnu platu u Republici Srbiji i u godini u kojoj se vrši plaćanje (stav 2.). Prema članu 20. stav 1. ovog zakona, rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, pravo na rehabilitaciono obeštećenje. Članom 21. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu imaju naslednici rehabilitovanog lica u skladu sa članom 25. ovog zakona.

Pravo na obeštećenje materijalne štete koju je rehabilitovano lice pretrpelo, mogu ostvariti njegovi naslednici, ali samo u slučaju da su rehabilitovana lica to pravo ostvarila za života. Kod utvrđenog, da ocu tužioca za života nije priznato pravo na naknadu bilo kog vida materijalne štete, koju je trpeo zbog lišenja slobode, to je zahtev tužioca za naknadu tražene materijalne štete neosnovan, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer je drugostepeni sud u pobijanoj odluci dao jasne, potpune i pravilne razloge iz kojih proizilazi neosnovanost revizijskih razloga, a koje ovaj sud u svemu prihvata.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić