Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u preinačujućem delu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na konkretnu bitnu povredu iz člana 374. stav 1. istog Zakona učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 374.stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju revident ukazuje, nije razlog za izjavljivanje revizije, u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao kupac, sa sada pok. BB, biv. iz ..., kao prodavcem, zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 03.05.1985. godine, koji za predmet ima deo k.p. br. .. KO ..., u površini od 380 m2. Od tada je tužilac u državini te parcele na kojoj je izgradio stambeni objekat površine 92 m2. Ugovor nije overen od strane suda, a tužilac je, kod nadležnog organa uprave Grada Niša, inicirao postupak izuzimanja predmeta parcele iz poseda BB, radi izgradnje i legalizacije stambenog objekta na toj parceli. Rešenjem Opštinskog sekretarijata za finansije opštine Niš br. .. od 01.01.1990. godine, određeno je da se izuzima u korist Opštine Niš, iz poseda ranijeg korisnika građevinskog zemljišta u KO Naselje ..., radi realizacije detaljnog urbanističkog plana ''VV'', k.p. br. .., u površini od 308 m2, do nacionalizacije vlasništvo BB iz ..., dok je tužilac faktički držalac iste. Takođe je odlučeno da će visina naknade koja pripada ranijim vlasnicima, odnosno naslednicima, pravnim sledbenicima ranijih vlasnika, biti određena po pravnosnažnosti tog rešenja pred tim Sekretarijatom, odnosno pred sudom opšte nadležnosti. Rešenjem SO Niš br. ... od 20.03.1992. godine, tužiocu je dato na korišćenje gradsko građevinsko zemljište, parcela br. .. u površini od 308 m2 KO ..., društvena svojina – korisnika Opštine Niš, radi pribavljanja odobrenja za izgradnju porodične stambene zgrade, uz naknadu čija će visina biti utvrđena ugovorom o davanju predmetnog zemljišta na korišćenje. U slučaju da ugovor u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja ne bude zaključen, smatraće se da je podnosilac zahteva odustao od zahteva za dodelu zemljišta na korišćenje. U predmetu Uprave za imovinu i inspekcijske poslove Grada Niša – Odsek za imovinsko-pravne poslove, poslove eksproprijacije i konverzije prava korišćenja na neizgrađenom zemljištu br. .., nema dokaza da je to rešenje dostavljeno tužiocu, niti postoji konstatacija da je ono pravnosnažno. Pred istim organom, tužilac je zaključio sporazum o naknadi sa Opštinom Niš, koja se obavezala da tužiocu za k.p. br. .. isplati iznos od 117.594,40 dinara, a po osnovu rešenja br. .. od 20.03.1992. godine, dok je tužilac obavezan da za istu parcelu isplati Opštini Niš iznos od 152.860,40 dinara. U postupku izrade katastra nepokretnosti, 2007.godine, predmetna parcela je prenumeracijom dobila novi broj, .. KO ... i upisana je kao njiva 3.klase, površine 2,98 ari. Danas se ta parcela vodi kao javna svojina Grada Niša u LN br. .. KO ..., na osnovu službene beleške Službe za katastar nepokretnosti Niš. Za stambeni objekat izgrađen na parceli, pravnosnažno je utvrđeno da je svojina tužioca stečena po osnovu sopstvene gradnje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava korišćenja predmetne parcele usvojio nalazeći da su ispunjeni uslovi za sticanje prava korišćenja putem održaja, u smislu odredbe člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer tužilac ima zakonitu, savesnu i nesmetanu državinu na predmetnoj parceli od 1985.godine pa sve do danas. Državina tužioca je zakonita jer se zasniva na ugovoru o kupoprodaji od 03.05.1985. godine, kao i na činjenici da je rešenjem Opštine Niš od 20.03.1992. godine br. .., ta parcela tužiocu data na korišćenje. Po mišljenju prvostepenog suda, tužilac nije odustao od zahteva za dodelu predmetne parcele na korišćenje, jer nema dokaza da je primio rešenje o dodeli predmetne parcele na korišćenje od 20.03.1992. godine, niti da je to rešenje pravnosnažno, a nesporno je da je tužilac u vreme kada je to rešenje doneto već bio u posedu parcele na kojoj je izgradio stambeni objekat.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, u usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava korišćenja na predmetnoj parceli odbio, pošto je predmetna parcela u javnoj svojini, a raspolaganje zemljištem u javnoj svojini vrši se u skladu sa odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, te se, u tom smislu, dodela zemljišta na korišćenje vrši u upravnom postupku od strane nadležnog organa na osnovu propisane procedure, uz plaćanje određene naknade, koja obaveza se ne može izbeći sticanjem spornog prava na osnovu parnične presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalnog prava.

Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem, protekom 10 godina. Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj (član 30. stav 1.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SRJ'' br. 29/96), brisana je odredba člana 29. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'' br. 6/80 i 36/90), kojom je bilo propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem. Dakle, tek od stupanja na snagu navedenih izmena zakona (04.07.1996. godine), na zemljištu u društvenoj svojini se može da stekne pravo svojine održajem, pa od tog dana teku rokovi propisani članom 28. navedenog Zakona. Nakon donošenja Zakona o planiranju i izgradnji, kojim je dozvoljena konverzija prava korišćenja zemljišta (član 102. zakona po kome se pravo korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu pretvara u pravo svojine bez naknade), institut održaja može se, po analogiji, primeniti i na pravo korišćenja.

U konkretnom slučaju, Opština Niš je tužiocu, rešenjem br. .. od 20.03.1992. godine, dala na korišćenje predmetnu parcelu, koja je tada bila gradsko građevinsko zemljište, u postupku propisanom odredbom člana 22. stav 2. tačka 2. Zakona o građevinskom zemljištu (''Službeni glasnik SRS'', br. 20/79...2/90), po kojoj odredbi se gradsko građevinsko zemljište namenjeno za izgradnju porodičnih stambenih zgrada može dati na korišćenje građanima samo na osnovu konkursa, osim u slučaju sporazumnog davanja gradskog građevinskog zemljišta ranijem sopstveniku nepokretnosti na ime naknade za tu nepokretnost određenu po ovom zakonu, odnosno po propisima o eksproprijaciji, pod uslovom da izgradnjom porodične stambene zgrade rešava svoju stambenu potrebu, što je ovde slučaj. Pošto je tužiocu priznato svojstvo ranijeg sopstvenika kome je, na osnovu rešenja Opštinskog sekretarijata za finansije Opštine Niš br. .. od 01.03.1990. godine, trebalo da bude isplaćena naknada za izuzimanje predmetne parcele u korist Opštine Niš, i pošto je tužilac izgradnjom porodične stambene zgrade rešio svoju stambenu potrebu, sledi da je on u zakonito sprovedenom postupku, ostvario pravo na korišćenje predmetne parcele, pa je njegov tužbeni zahtev za utvrđenje prava korišćenja na predmetnoj parceli osnovan, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Savesna i zakonita državina tužioca u periodu dužem od 10 godina (tužbu sudu podneo je 03.03.2015.godine) osnov je za pretvaranje faktičkog stanja u pravno zaštićeno pravo tužioca na predmetnoj parceli.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv stava prvog izreke pobijane pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Pobijanim delom pravnosnažne presude odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu stava prvog izreke, u parnici po tužbi tužioca, radi utvrđenja, podnetoj sudu 03.03.2015. godine, po kojoj je vrednost predmeta spora 10.000,00 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

S obzirom da je vrednost predmeta spora ispod revizijskog cenzusa od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti iz člana 403.stav 3. Zakona o parničnom postupku, sledi da je revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke pobijane presude, nedozvoljena.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2., u vezi člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tužiocu su priznati troškovi na ime angažovanja punomoćnika - advokata, za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema njegovom opredeljenom zahtevu, u smislu odredbe člana 163.stav 2. Zakona o parničnom postupku, a na osnovu Advokatske tarife, kao i za sudske takse za reviziju od 3.800,00 dinara i odluku po reviziji od 5.700,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić