Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž 1304/19 od 03.06.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je delimično prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu za isplatu 82.639,88 dinara na ime neosnovano naplaćene provizije za premiju osiguranje kod NKOSK-a sa zakonskom zateznom kamatom od 30.12.2008. godine do isplate i 2.636,22 dinara na ime neosnovano naplaćene naknade za obradu kreditnog zahteva kod NKOSK-a, sa zakonskom zateznom kamatom od 25.12.2008. godine do isplate, po ugovoru o stambenom kreditu od ...2008. godine i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 9.427.00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena i u tom delu žalba tužene odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da isplati tuženom iznos od 9.960,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca propisani članom 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18), imajući u vidu da tužilac uz reviziju ukazuje na drugačije odluke apelacionih sudova i viših sudova u odnosu na pravni stav iskazan u pobijanoj odluci, zbog čega postoji različito postupanje sudova o istoj pravnoj stvari što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, usled čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su 30.12.2008. godine zaključile Ugovor o stamenom kreditu za kupovinu nepokretnosti po osnovu kog je tužiocu odobren stambeni kredit u iznosu od 37.400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan puštanja kredita u korišćenje, sa rokom otplate kredita od 28 godina i šest meseci uz promenljivu nominalnu kamatnu stopu od 6,69095% godišnje od dana puštanja kredita u korišćenje. Članom 4. stav 1. ugovora je predviđeno da se korisnik kredita obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje plati fiksni administrativni trošak prema važećem Tarifniku NKOSK-a na ime naknade za obradu zahteva i premiju osiguranja kod NKOSK-a u iznosu od 2,5% od iznosa kredita. Prilikom realizacije kredita tužena je tužiocu obračunala i naplatila naknadu za obradu zahteva kod NKOSK-a od 2.636,22 dinara dana 25.12.2008. godine i naknadu za premiju osiguranja kod NKOSK-a od 82.639,88 dinara dana 30.12.2008. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na isplatu dosuđenih iznosa na ime stečenog bez osnova, po osnovu naplaćene naknade za obradu zahteva i premije osiguranja kod NKOSK, pozivom na primenu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana drugostepena odluka kojom je preinačia prvostepena presuda i odlučeno odbijanjem tužbenog zahteva, doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 1065.Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Član 43. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“ 107/05) propisuje da centralna banka može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Dakle, ugovaranje obaveze da jedna ugovorna strana snosi troškove druge strane nije protivna članu 1065. ZOO, ali se takvo ugovaranje ne može posmatrati nezavisno od opštih načela ZOO imajući u vidu da je banka finansijska stručna i dominantna ugovorna strana. Tako, načelo autonomije volje iz člana 10. zakona pretpostavlja da bi u takvoj situaciji klijent banke imao slobodu ugovaranja samo ukoliko zna vrstu i visinu troškova banke za koje se obavezao da će ih snositi. Načelo ravnopravnosti stranaka iz člana 11. Zakona podrazumeva da je u tom slučaju korisniku kredita data mogućnost da se upozna sa vrstom i cenom troškova banke koje se ugovorom na njega prevaljuje i da proceni da li su ti troškovi zaista učinjeni, ili će biti učinjeni, da li je njihova cena odgovarajuća, ili se proizvoljno naplaćuje. Načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. istog zakona zahteva da ugovaranje obaveze plaćanje troškova banke, treba ba sadrži specifikaciju troškova i njihove visine, da bi se izbegla mogućnost zloupotrebe u realizaciji ove ugovorne obaveze, odnosno mogućnost da banka naplati više puta isti trošak, odnosno da naplati i troškove koje uopšte nije imala, kao i da predmet takve obaveze učini određenim shodno članu 46. zakona. Načelo iz člana 15. istoga zakona zahteva da stranke u zasnivanju ugovornih odnosa polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da su navedene odredbe ugovora o kreditu ništave u smislu člana 103 ZOO. Naime, troškovi naknade za obradu kreditnog zahteva kod NKOSK prema tarifniku NKOSK, kao i naknada od 2,5% od iznosa odobrenog kredita na ime premije osiguranja kod ove koriporacije, nisu jasno iskazani niti definisani. U Planu otplate kredita kao ni u ugovoru o kreditu, nije precizirano na šta se odnose troškovi obrade kreditnog zahteva i premije osiguranja, niti zašto se trošak premije iskazuje u procentualnom iznosu za iznos odobrenog kredita. Struktura tih troškova nije određena, niti je korisniku kredita bila poznata u vreme zaključenja ugovora. Takvim ugovaranjem banka je postupila suprotno načelima iz čl. 10. 11. i 15. ZOO, te su sporne ugovorne odredbe suprotne članu 1065. ZOO, iz koga proizlazi da nema osnova da banka posebno i dodatno naplaćuje još jedan vid svoje usluge, označavajući ga kao trošak (naknada) obrade kreditnog zahtev i premije osiguranja, jer sve svoje usluge naplaćuje kroz ugovorenu kamatu na dati iznos kredita.

Ugovorne strane u ugovorima za osiguranje kredita su NKOSK i poslovne banke, u skladu sa odredbama Pravila poslovanja NKOSK od 12.02.2004. godine. S toga je u pogledu ove vrste naknade, ugovor o kreditu protivan i načelu savesnosti i poštenja i dobrih poslovnih običaja jer ne sadrži obaveštenje za tužioca kao korisnika kredita o uslovima aktiviranja obezbeđenja u vidu osiguranja sopstvenog potraživanja, sadržini ugovora o osiguranju kredita, kao i o statusu korisnika kredita koji nije ugovorna strana tog ugovora.

Kod takvog stanja, a obzirom da su navedeni troškovi obrade kreditnog zahteva i premije osiguranja od tužioca kao korisnika kredita dodatno naplaćeni pre puštanja kredita u korišćenje, to je prvostepeni sud pravilno tuženu obavezao da tužiocu isplati dosuđene iznose na ime sticanja bez osnova, primenom člana 210. ZOO sa kamatom od sticanja u smisli člana 214. ZOO.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa mu primenom člana 153. i 154. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka koji su mu dosuđeni u visini od 12.000,00 dinara za sastav revizije od strane advokata na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni Glasnik RS“ broj 121/12 i 99/20) i troškovi sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji od po 10.622,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. i 2. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni Glasnik RS“ broj 28/94 ... 95/18). Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić