Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačenom delu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18 i 18/20) i našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, presudom Okružnog suda u Zrenjaninu K 1/05 od 24.10.2006. godine, donetoj na osnovu suđenja u odsustvu, tužilac je oglašen krivim za krivična dela falsifikovanje novca u pokušaju iz člana 168 stav 1 u vezi člana 19 OKZ, falsifikovanje novca iz člana 168 stav 1 OKZ i falsifikovanje isprave iz člana 233 stav 3 u vezi stava 1 KZ. Tom presudom izrečena mu je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 5 godina. Ova presuda je preinačena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž1 1324/07 od 25.03.2008. godine, tako što mu je prvostepenom presudom izrečena jedinstvena kazna zatvora smanjena na 4 godine. Po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka doneta je presuda Višeg suda u Zrenjaninu K 69/16 od 21.11.2016. godine kojom je tužiocu za navedena dela izrečena jedinstvena kazna zatvora od 4 godine. U vreme vođenja krivičnog postupka u kom je doneta presuda na osnovu suđenja u odsustvu iz 2006. godine, tužilac je bio nedostupan nadležnim državnim organima, nalazio se u ..., a dana 02.02.2016. godine uhapšen je na graničnom prelazu naše zemlje i ..., pa je od 02.02.2016. godine do 26.02.2016. godine bio u ekstradicionom pritvoru, a potom od 26.02.2016. godine do 05.10.2016. godine na izdržavanju kazne zatvora po presudi okružnog suda od 24.10.2006. godine i nakon toga do 04.03.2019. godine na izdržavanju kazne zatvora po presudi višeg suda od 21.11.2016. godine. U toku izdržavanja kazne zatvora, tužilac je podneo zahtev za utvrđenje zastarelosti izvršenja kazne 24.08.2018. godine, koji je rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv 369/18 od 12.09.2018. godine odbijen, a navedeno rešenje po žalbi tužioca je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2 1137/18 od 02.10.2018. godine. Po zahtevu za zaštitu zakonitosti podnetom od strane Republičkog javnog tužioca, presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1381/18 od 21.12.2018. godine utvrđeno je da je dana 25.03.2018. godine nastupila apsolutna zastarelost izvršenja kazne zatvora, koja je tužiocu izrečena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž1 1324/07 od 25.03.2008. godine i da se ona ne može izvršiti. Nakon prijema navedene presude od strane Višeg suda u Zrenjaninu, Osnovni sud u Zrenjaninu je rešenjem Ik 73/17 od 04.03.2019. godine obustavio postupak izvršenja kazne zatvora prema tužiocu po presudi Višeg suda u Zrenjaninu K 69/16 od 21.11.2016. godine, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja kazne. Tužilac je sa izdržavanja kazne pušten 04.03.2019. godine. Usled zadržavanja u zavodu na izvršenju kazne zatvora nakon nastupnja apsolutne zastarelosti izvršenja kazne zatvora trpeo duševne bolove zbog povrede ugleda, slobode, časti i integriteta ličnosti.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilac traži da se tužena obaveže na naknadu nematerijalne štete, zbog neosnovano dužeg zadržavanja tužioca u Zavodu za izdržavanje kazne zatvora, u periodu nakon nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja kazne na koju je osuđen.

Pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, tužilac je podneo zahtev Ministarstvu pravde radi postizanja sporazuma o postojanju štete, vrsti i visini naknade, o kom zahtevu se ministarstvo nije izjasnilo u zakonom propisanom roku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev, zauzimajući pravni stav da tužilac, na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, ima pravo na naknadu štete za duševne bolove koje je trpeo u periodu od podnošenja zahteva za utvrđenje zastarelosti izvršenja kazne zatvora 24.08.2018. godine do 04.03.2019. godine kada je pušten na slobodu, usled zadržavanja u zavodu na izvršenju kazne zatvora i nakon nastupnja apsolutne zastarelosti izvršenja kazne zatvora, što je utvrđeno navedenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1381/18 od 21.12.2018. godine, a da osnov obavezivanja tužene da tužiocu naknadi ovu štetu, proizlazi iz člana 584. stav 1. tačka 4. ZKP.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi, preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da ne postoji osnov za obavezivanje tužene prema tužiocu na naknadu štete iz člana 584. stav 1. 4. ZKP, jer duže zadržavanje u zavodu na izvršenju kazne zatvora tužioca nije posledica greške ili nezakonitog rada zavoda za izvršenje krivičnih sankcija. Pri tome je ocenio da su ispunjeni uslovi za isključenje ovog prava i primenu člana 584 stav 2 ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacioniog suda, osnovano se revizijom ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva tužioca.

Naime, Zakonik o krivičnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 35/19) razrađujući ustavno načelo iz člana 35. stav 1., po kome ko bez osnova ili nezakonito bude lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete i druga prava utvrđena zakonom, u članu 584. stavu.1 tačka 1.- 4. definiše ko se smatra neosnovano lišenim slobode. Tako je, pored ostalog u tački 4. stava 1. istog člana, navedeno i da se kao neosnovano lišenim slobode smatra lice koje je usled greške ili nezakonitog rada organa postupka lišeno slobode, ili je lišenje trajalo duže, ili je duže zadržano u zavodu radi izvršenja krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode. To znači da su u krug lica kojima zakon smatra neosnovano lišenim slobode i koja po tom osnovu imaju pravo zahtevati naknadu štete, obuhvaćena kako lica koja su lišena slobode usled greške ili nezakonitog rada organa postupka, tako i lica čije je lišenje slobode ili izdržavanje sankcije koja se sastoji u lišenju slobode trajalo duže od dozvoljenog ili odlukom suda određenog vremena (dakle, nezavisno od postojanja greške ili nezakonitog rada državnog organa), čime se nezakonito lišenje slobode poistovećuje sa neosnovanim, što drugostepeni sud nije imao u vidu prilikom donošenja pobijane presude.

Kod takvog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a kako je to pravilo zaključio i prvostepeni sud, tužilac ima pravo na naknadu štete po osnovu člana 584. stav 1. tačka 4 ZKP, jer je u zavodu radi izvršenja kazne zatvora na koju je osuđen neosnovano zadržan nakon nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja te kazne, odnosno duže od dozvoljenog vremena.

Pri tom, pravilno je zaključivanje prvostepenog suda i da je, u ovom slučaju, tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu po osnovu člana 584. stav 1. tačka 4. ZKP samo za period od podnošenja zahteva 24.08.2018. godine do 04.03.2019. godine, jer je o nastupanju apsolutne zastarelosti izvršenja kazne zatvora sud mogao odlučiti tek na zahtev tužioca od 24.08.2018. godine i pošto je presudom Vrhovnog kasacionog suda od 21.12.2018. godine utvrđeno da je 25.03.2018. godine nastupila apsolutna zastarelost izvršenja kazne zatvora, te prema tužiocu rešenjem suda obustavljen postupak izvršenja kazne zatvora 04.03.2019. godine, kada je pušten na slobodu.

Sledom iznetog, a imajući u vidu sve subjektivne i objektivne okolnosti konkretnog slučaja, posebno intezitet i trajanje pretrpljenih duševnih bolova, težinu krivičnih dela i visinu kazne, porodične i zdravstvene prilike tužioca, kao i vremenski period koji je po podnošenju zahteva neosnovano duže proveo na izdržavanju kazne, i po oceni ovog suda, visina pravične naknade tužioca, pravilno je odmerena prvostepenom presudom, primenom člana 232 ZPP i član 200 stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dosuđenjem iznosa od 400.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Viši iznos naknade od dosuđenog prvostepenom presudom bio bi u suprotnosti sa njenom društvenom svrhom (član 200 stav 2. Zakona o obligacionim odnosima).

Vrhovni kasacioni sud je cenio i pozivanje drugostepenog suda na ispuljenost uslova za primenu člana 584. stav 2. ZPP, koji propisuje da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode, ali nalazi da je isto neosnovano u ovoj pravnoj situaciji. Tužiocu pripada pravo na nakndu štete na osnovu toga što su ispunjeni uslovi iz člana 584. stav 1. tačka 4 ZKP, budući da je na izvršenju kazne zatvora na koju je osuđen, duže zadržan od dozvoljenog vremena. Naime, radi se o osnovu za naknadu štete koji proizlazi iz okolnosti da je tužilac duže zadržan u zavodu radi izvršenja krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i nakon nastupanja apsolutne zastarelosti izvršenja kazne zatvora, pa se ne može govoriti o nedozvoljenim postupcima tužioca iz člana 584 stav 2 ZPP niti u tom slučaju ima mesta primeni navedene zakonske odredbe.

Kako na osnovu iznetog proizlazi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev u navedenom delu, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu.

Delimičnim preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe tuženog potvrđena je prvostepena presuda i u delu odluke o troškovima prvostepenog postupka koji su pravilno dosuđeni, dok je zahtev tuženog za dosuđenje troškova drugostepenog postupka odbijen.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca, u delu u kom je izjavljena u odnosu na potvrđujući deo pobijane presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena. Naime, reč je o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, a pobijana vrednost predmeta spora, potvrđujućeg dela pobijane presude, od 1.285.000,00 dinara, ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, primenom člana 403. stav 3. ZPP, pa revizija tužioca u navedenom delu nije dozvoljena. Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Kako je tužilac delimično uspeo u postupku po reviziji, primenom člana 153. i 154. ZPP, srazmerno uspehu u sporu, pripadaju mu opredeljeni troškovi revizijskog postupka od 12.000,00 dinara za sastav revizije od strane advokata i troškovi sudskih taksi na reviziju od 35.600,00 dinara i odluku po reviziji od 53.400,00 dinara, sve primenom važeće AT i TT. Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić