U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, dr Ilije Zindovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca Lovačko udruženje „Porečje“ iz Vučja, čiji je punomoćnik Veroljub Mićić, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz Gorine, čiji je punomoćnik Veselin Stanković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 5230/18 od 20.09.2018. godine i dopunskog rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž 5230/18 od 19.11.2018. godine, u sednici od 17.06.2020. godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 5230/18 od 20.09.2018. godine.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv dopunskog rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž 5230/2018 od 19.11.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv dopunskog rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž 5230/18 od 19.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P 1918/17 od 21.12.2017. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i tuženi je obavezan da mu isplati iznose navedene izrekom sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, ukupno 633.612,53 dinara. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 307.400,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 5230/18 od 20.09.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, i tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 354.600,00 dinara.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...87/18), i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, i na koju se revizijom neosnovano ukazuje. Nema bitnih povreda postupka iz člana 374. stav 2. tač.6, 8, 10. i 11. ZPP, na koje se revizijom neosnovano ukazuje, a zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP revizija se ne može podneti, prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u periodu do 2004. godine do 31.05.2007. godine, tuženi je kao vlasnik knjigovodstvene agencije bio angažovan od strane tužioca radi obavljanja knjigovodstvenih usluga. U postupku kontrole poslovanja tužioca, Poreska uprava je ustanovila da je u periodu od januara 2005. godine do novembra 2006. godine u 39 slučajeva vršena isplata bez obračuna i plaćanja poreza, pa su tuženi i odgovorno lice rešenjem Poreske uprave od 25.09.2009. godine kažnjeni zbog isplate novca angažovanim fizičkim licima koja nisu bila u stalnom radnom odnosu. Kako ove obaveze nisu izmirene dobrovoljno, došlo je do prinudne naplate, pa je u periodu od 07.09.2010. godine do 25.03.2011. godine sa tekućeg računa tužioca kao dužnika skinuto ukupno 636.613,16 dinara. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke obračunata je visina novčanih iznosa koji su prema poreskom rešenju o kažnjavanju u postupku prinudne naplate isplaćivani sa računa tužioca. Sve izrečene kazne odnosile su se na period u kome je knjigovodstvene usluge obavljao tuženi.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da postoji odgovornost tuženog, kao vlasnika knjigovodstvene agencije, koji je nezakonitim i nepravilnim radom doveo do toga da tužilac pretrpi štetu, koju je tuženi dužan da mu naknadi u smislu člana 172. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Članom 35. Statuta tuženog, koji je važio u spornom periodu, propisano je da je Upravni odbor izvršni organ Lovačkog udruženja i da, između ostalih nadležnosti, upravlja imovinom i sredstvima i odlučuje o trošenju novčanih sredstava, da je ovlašćeni organ za donošenje odluka o finansijskom poslovanju i da odlučuje o obavljanju poslova i zaključivanju ugovora, o vođenju poslovnih knjiga i sastavljanju finansijskih izveštaja. Statut predstavlja osnovni opšti akt Udruženja, prema odredbi člana 12. Zakona o udruženjima („Sl. glasnik RS“, br.51/09, 99/11).

U spornom periodu tuženi je kao vlasnik agencije za knjigovodstvene usluge bio angažovan od strane Upravnog odbora tužioca, kao ovlašćenog organa, za pružanje knjigovodstvenih usluga. Tadašnji predsednik Lovačkog udruženja, kao odgovorno lice, pravnosnažnom krivičnom presudom je oslobođen od optužbe da je angažovanjem agencije tuženog zloupotrebio službeni položaj. Odlukom Upravnog odbora tužioca od 25.04.2003. godine, odlučeno je o angažovanju BB kao upravnika lovišta, bez nadoknade, s tim da mu budu isplaćivane dnevnice po osnovu korišćenja sopstvenog vozila i po osnovu obilaska terena, kao i naknada za ishranu na terenu, a Odlukom Upravnog odbora od 26.01.2004. godine priznati su mu troškovi upotrebe sopstvenog vozila u službene svrhe do 300 km mesečno. Navedene odluke doneo je Upravni odbor tužioca kao ovlašćeni organ za upravljanje imovinom i sredstvima udruženja, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da ove odluke isključuju svaku odgovornost tuženog kao knjigovođe, koji je svoju delatnost obavljao po osnovu angažovanja od strane ovlašćenog lica tužioca. Takođe, tuženom je od strane Upravnog odbora izdato punomoćje za zastupanje i vođenje upravnog spora u upravnom postupku povodom novčanog kažnjavanja tužioca zbog isplate dnevnica bez poreza i doprinosa, u kome je presudom Vrhovnog suda Srbije od 24.04.2009. godine tužba odbijena. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da ne postoji uzročno posledična veza između radnji tuženog i štete nastale na strani tužioca, s obzirom da je kao knjigovođa postupao po nalozima tadašnjeg predsednika tužioca i Upravnog odbora, kao ovlašćenih organa, koji su doneli odluku o isplati dnevnica bez plaćanja poreza i doprinosa, pa samim tim nema ni odgovornosti tuženog za naknadu štete u smislu čla.154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijom tužioca neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i navodi da je knjigovodstvena agencija tuženog bila u obavezi da vodi knjige, vrši plaćanja, a samim tim i da uplati pripadajuće poreze i doprinose, što nije učinila, pa je svojim nezakonitim delovanjem pričinila štetu tužiocu. Suprotno ovim navodima, odluke o isplati dnevnica bez poreza i doprinosa doneo je Upravni odbor kao ovlašćeni organ tužioca, čime je isključena odgovornost tuženog kao knjigovođe.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tužilac je blagovremeno podneo reviziju protiv dopunskog rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž 5230/2018 od 19.11.2018. godine, kojim je tužilac obavezan da tuženom pored troškova postupka dosuđenih drugostepenom presudom isplati još 30.000,00 dinara, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznose od 279.000,00 dinara od izvršnosti presude do konačne isplate.

Revizija je podneta zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Revizijom se ukazuje na pogrešan obračun troškova postupka, ali se ne ukazuje na zakonske razloge za podnošenje posebne revizije u smislu člana 404. stav 1. ZPP, a zbog bitnih povreda postupka posebna revizija se ne može podneti. Zato je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 410. stav 2. u vezi člana 420. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 28. ZPP, ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Kako u ovoj parnici troškovi postupka nisu činili glavni zahtev, iz citirane zakonske odredbe proizlazi da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić