U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Popovac, advokat iz ..., protiv tužene Opštine Majdanpek, koju zastupa punomoćnik Milorad Bojčević, advokat iz ..., radi utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3036/2018 od 12.06.2018. godine, u sednici održanoj 03.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3036/2018 od 12.06.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Majdanpeku P 265/17 od 13.03.2018. godine, stavom 1. izreke, utvrđeno je da je tužilac po osnovu održaja vlasnik na kat. parceli broj ..., površine 0.63,02 ha na mestu zvanom „...“ upisanoj u KO ..., pa je tužena obavezana da mu ovo pravo prizna i trpi da se on kao vlasnik parcele upiše u javnim knjigama. Stavom 2. izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade troškova ovog spora isplati 8.800,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3036/2018 od 12.06.2018. godine, preinačena je navedena prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je on na osnovu održaja vlasnik kp br. ... površine 0.63,02 ha na mzv. „...“ KO ..., te da se tužena obaveže da mu ovo pravo prizna i trpi upis u javnim knjigama. Tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka od 71.300,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava ovog odgovora.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija, koja je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja je revizijski navod da je učinjena bitna povreda iz tačke 12. citirane zakonske odredbe na koju se opisno ukazuje jer to ne može biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju kat. parcela br. ... je prvi put formirana 1962. godine i to kao deo od kp.br. ... u površini od 0.63,13 ha i upisana je u pl.br. … KO ...., na ime BB iz ... . Prema izveštaju Ureda za katastar nepokretnosti od 07.06.1967. godine, ona se tada 1967. godine vodila kao opštenarodna imovina. U LN br. ... KO ..., upisana je kat. parcela br. ..., površine 0.63,02 ha kao javna svojina opštine Majdanpek, uz naznaku da se nalazi u zoni nacionalnog parka. Na osnovu rešenja Službe za katastar nepokretnosti od 30.09.2014. godine, dozvoljen je upis u LN br. ... KO ... privatne svojine ovde tužioca i to na četiri stambena objekta i tri pomoćne zgrade na spornoj parceli kp br. ..., na kojoj je kao vlasnik upisana Opština Majdanpek sa udelom 1/1, uz konstataciju da se zemljište nalazi u zoni nacionalnog parka i da je oblik svojine „javna“ svojina, a da su postojeći objekti na parceli upisani po Zakonu o posebnim uslovima. Iz akta Javnog tužilaštva Bor br.324/67 od 06.07.1967. godine utvrđeno je da je obustavljen izviđaj protiv VV (tužiočevog oca) zbog krivičnog dela protivpravnog zauzimanja zemljišta u društvenoj svojini. Tužilac je tokom ovog postupka tvrdio da je njegov sada pok. otac VV još davne 1957. godine od sada pok. BB, kupio navedenu kat. parcelu, ali nije dostavio ni ugovor o kupoprodaji, a ni priznanicu o isplati kupoprodajne cene. Njegov otac je započeo sa izgradnjom jednog objekta, a posle toga, tužilac je u periodu od 1982. do 1992. godine izgradio ukupno sedam objekata (četiri stambena i tri pomoćne zgrade) i adaptirao ih u cilju turističke ponude i oni predstavljaju etno selo u okviru kojeg se bavi turizmom.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključujući da je tužilac savesnom državinom u trajanju od preko 20 godina, računajući čak samo njega i to do 04.07.1996. godine kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima („Sl. list SRJ“, br.29/96 od 26.06.1996. godine) kojim je brisan član 29. koji je zabranjivao sticanje svojine na stvarima u društvenoj svojini, pa do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari dana 21.11.2016. godine, stekao pravo svojine na ovoj kat. parceli na osnovu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (vanredni održaj). Imajući pritom u vidu da se na osnovu člana 72. stav 3. citiranog zakona savesnost državine pretpostavlja, a da tužena na kojoj je teret dokazivanja tu savesnost nije osporila. Takođe je smatrao da je tužilac koji je tada bio maloletno dete, posle dobijanja obaveštenja od javnog tužioca upućenog njegovom ocu da je protiv ovoga obustavljen krivični postupak pokrenut zbog krivičnog dela protivpravnog zauzimanja spornog zemljišta u društvenoj svojini obustavljen, postao savestan držalac navedene kat. parcele.

Drugostepeni sud je zauzeo suprotno pravno stanovište, na osnovu činjenice da je u javnim knjigama - katastru katastarska parcela br. ... upisana kao javna svojina i da se vodi kao zemljište u zoni nacionalnog parka. Takvo zemljište podleže regulisanju po odredbama Zakona o nacionalnim parkovima („Sl. glasnik RS“, br.84/2015) kojim je u smislu člana 12. propisano da se očuvanje, unapređenje, održivo korišćenje, uređenje i prikazivanje prirodnih i drugih vrednosti područja nacionalnog parka, sprovodi prema planu upravljanja koji se donosi za period od deset godina, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita prirode i koji sadrži mere, zabrane i ograničenja radova i aktivnosti saglasno propisanom režimu zaštite. Pravna lica, preduzetnici i fizička lica koja obavljaju delatnosti, radove i aktivnosti i na drugi način ostvaruju svoj interes u nacionalnom parku, dužna su da to čine u skladu sa Planom upravljanja i zabranama i ograničenjima iz stava 2. ovog člana. Prema članu 16. stav 1. tačke 4, 5. i 7. istog zakona, upravljač nacionalnog parka upravlja građevinskim zemljištem u državnoj svojini koje mu je preneto na korišćenje, daje u zakup zemljište i objekte kojima upravlja, uz saglasnost Vlade i daje saglasnost između ostalog, za postavljanje privremenih objekata na površinama u nacionalnom parku prema prethodno pribavljenom mišljenju Ministarstva i zavoda nadležnog za zaštitu prirode.

Polazeći od toga da su objekti tužioca upisani u katastru nepokretnosti po zakonu o posebnim uslovima i da se nalaze u zoni nacionalnog parka koji podleže odredbama posebnog zakona, drugostepeni sud je zaključio da je zato neprihvatljivo stanovište prvostepenog suda o tužiočevoj savesnosti na osnovu člana 72. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa jer je kao držalac navedene parcele znao ili je mogao znati da stvar koju drži nije njegova, posebno iz razloga što je 1967. godine bio pokrenut krivični postupak protiv njegovog oca u vezi sa njenim zauzećem. Smatrajući takođe da je malo verovatno da tužilac pre početka izgradnje objekata koji nisu obični stambeni objekti već turistički objekti koji čine etno selo (a ima ih sedam) nije izvršio provere u katastru kako je upisana parcela na kojoj će graditi objekte, što sve ukazuje na zaključak da nije bio savestan držalac ove kat. parcele i da zato nisu ispunjeni uslovi propisani u članu 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa za sticanje prava svojine.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, zaključivši da tužilac nije stekao pravo vlasništva na navedenoj kat. parceli. Pre svega zato što nije bio njen savestan držalac, pošto je proverom u katastru pre početka gradnje objekata mogao utvrditi karakter zemljišta koje se u ovoj javnoj knjizi vodi kao zemljište u javnoj svojini i to u zoni nacionalnog parka. S obzirom da se savesnost u smislu člana 72. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pretpostavlja, ali samo dok se suprotno ne dokaže, kao u ovom slučaju.

Upravo iz ovog razloga nije osnovan revizijski navod tužioca da je pogrešno primenjeno materijalno pravo jer se njegova savesnost pretpostavlja u smislu citirane zakonske odredbe.

Po stanovištu ovoga suda, pobijana odluka je pravilna i zato što sporna katastarska parcela koja je upisana kao zemljište u javnoj svojini – vlasništvo tužene, predstavlja dobro u opštoj upotrebi u javnoj svojini u smislu člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Sl. glasnik RS“, br.72/11...95/18). Dobra u opštoj upotrebi su na osnovu stava 10. istog člana u svojini Republike Srbije, izuzev nekategorisanih puteva, ulica, trgova i javnih parkova koji su u svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze. Iz člana 16. stav 4. u vezi stava istog zakona, proizlazi da se dobra u opštoj upotrebi ne mogu otuđiti iz javne svojine, a da se pribavljanje i otuđenje nepokretnih stvari u javnoj svojini može učiniti samo na način propisan u odredbama ovog zakona. Članom 17. je zabranjeno sticanje prava svojine održajem na stvarima iz člana 16. ovog zakona, a to su pored ostalog, dobra u opštoj upotrebi u javnoj svojini (stav 1).

Kako tužilac nije dokazao da je njegov pravni prethodnik kupio navedenu kat. parcelu 1957. godine, to su bez uticaja njegovi revizijski navodi kojima ustvari napada utvrđeno činjenično stanje kao pogrešno i nepotpuno utvrđeno jer se iz ovog razloga revizija ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Neosnovano revident ukazuje da je u konkretnom slučaju stekao pravo svojine na zemljištu po osnovu iz člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (čak i da ne postoji savesni održaj) jer nije reč o privatnoj svojini, već o zemljištu u javnoj svojini, koje je u posebnom režimu u smislu odredbi Zakona o javnoj svojini. Pored toga, i za ovakvo sticanje po osnovu gradnje na tuđem zemljištu u smislu citirane zakonske odredbe, uslov je savesnost graditelja, odnosno da graditelj nije znao niti mogao znati da gradi na tuđem zemljištu.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, to je o njima odlučeno kao u stavu drugom izreke ove odluke.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić