Protiv drugostepene presude, u stavovima četvrtom, petom i šestom, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv drugostepene presude u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca, blagovremeno su reviziju podneli tuženi, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 87/18), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i utvrdio da revizije parničnih stranaka nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, a revizijom tuženih se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom koja se sastoji u prekoračenju tužbenog zahteva.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom na raspravi održanoj pred drugostepenim sudom, roditelji parničnih stranaka, sada pok. DD i GG su u toku trajanja braka stekli kp. .../... KO ..., na kojoj su izgradili porodičnu stambenu zgradu, čija izgradnja je započeta 1969. godine i završena 1974. godine. Utvrđeno je da je građevinska dozvola za izgradnju porodične stambene zgrade izdata na oba roditelja parničnih stranaka i da su sredstva za izgradnju sticali zajedničkim radom. Rešenjem nadležnog organa Opštine Sokobanja od 28.12.1976. godine, roditeljima parničnih stranaka je odobrena upotreba i korišćenje izgrađene porodične stambene zgrade koja se sastojala iz prizemlja i sprata, a rešenjem od 01.08.1986. godine roditeljima parničnih stranaka kao investitorima odobrena je dogradnja stambene zgrade, pa su oni iste godine napravili garažu i ploču ispod koje su bili kotlarnica i podrumska prostorija, a na ploči je započeta izgradnja zidova koji su sazidani do polovine, nakon čega je prestala izgradnja. Roditelji parničnih stranaka kao poklonodavci i tuženi kao poklonoprimci zaključili su sporni Ugovor o poklonu overen 04.09.1987. godine, kojim su tuženima poklonili fizičke delove stambene zgrade i to tuženom BB jednu sobu na spratu sa korišćenjem kupatila i predsoblja, a tuženom VV jednu sobu u prizemlju sa korišćenjem kupatila i predsoblja, kao i pravo zajedničkog korišćenja placa i pravo dogradnje porodične stambene zgrade prema tehničkoj dokumentaciji. Poklonodavci su za sebe zadržali pravo doživotnog stanovanja. Utvrđeno je da je tuženi BB koristio ceo sprat kuće, a tuženi VV je koristio sobu u prizemlju, nakon čega je u periodu od 1986. – 1989. godine sredio potkrovlje i koristi ga za stanovanje. Nakon smrti majke parničnih stranaka, koja je preminula 21.01.2007. godine, otac parničnih stranaka kao primalac izdržavanja i tuženi kao davaoci izdržavanja zaključili su sporni Ugovor o doživotnom izdržavanju overen 03.05.2007. godine. Ovim ugovorom tuženi su preuzeli solidarnu obavezu izdržavanje primaoca izdržavanja, a zauzvrat im je primalac izdržavanja ostavio nepokretnost u ... i to stambenu zgradu i plac na katastarskoj parceli .../... sa trajnim zasadima, tako što je tuženom BB dat u svojinu prvi sprat zgrade, ½ idealnog dela započete dogradnje i polovina placa, a tuženom VV celo prizemlje sa podrumom i tavanom i ½ idealnog dela dogradnje i placa, a ugovorom nije predviđena zajednica života. U postupku raspravljanja zaostavštine iza majke parničnih stranaka, rešenjem O 45/07 Opštinskog suda u Sokobanji od 28.09.2007. godine, za naslednike su oglašeni tužilac i tuženi, a u zaostavštinu nije ušla nepokretna imovina koja je predmet ove parnice. Otac parničnih stranaka preminuo je 23.08.2011. godine i u postupku raspravljanja njegove zaostavštine rešenjem Opštinskog suda u Sokobanji O 2375/11 od 22.12.2011. godine prekinut je postupak raspravljanja zaostavštine i tužilac upućen na parnicu radi osporavanja ugovora o doživotnom izdržavanju i utvrđivanja obima zaostavštine ostavioca. Sporna nepokretnost je u Službi za katastar nepokretnosti Sokobanja upisana na ime pokojnih roditelja parničnih stranaka i tuženih sa po ¼ idealnog dela, a upis tuženih je izvršen po osnovu ugovora o poklonu. Prema nalazu i mišljenju veštaka građevinske struke, sporna porodična stambena zgrada se sastoji iz podruma, prizemlja, sprata i potkrovlja, a sobe koje su bile predmet ugovora o poklonu i koje su po tom ugovoru pripale tuženima ne predstavljaju samostalnu stambenu celinu u okviru predmetnog objekta.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da zaostavštinu pokojne majke parničnih stranaka po osnovu sticanja u braku čini ½ idealnog dela porodične stambene zgrade u ... izgrađene garaže i kotlarnice i kp. .../... KO ..., kao i u delu kojim je utvrđena ništavost Ugovora o poklonu od 04.09.1987. godine i ništavost Ugovora o doživotnom izdržavanju u delu kojim je primalac izdržavanja, sada pokojni otac parničnih stranaka, raspolagao imovinom koja čini zaostavštinu sada pok. majke parničnih stranaka po osnovu sticanja u braku, odnosno ½ idealnog dela spornih nepokretnosti.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da sporne nepokretnosti predstavljaju zajedničku imovinu roditelja parničnih stranaka, u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, prema kome imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, i da roditelji parničnih stranaka imaju jednake udele od po ½ idealnog dela predmetne nepokretnosti. Nije od značaja to što se u Službi za katastar nepokretnosti Sokobanja predmetne nepokretnosti vode kao imovina pokojnih roditelja parničnih stranaka i tuženih sa udelima od po ¼ idealnog dela, jer tuženi nisu sporili da je njihov upis sa navedenim udelima izvršen po osnovu spornog ugovora o poklonu. S obzirom na navedeno, proizilazi da zaostavštinu sada pokojne majke parničnih stranaka po osnovu sticanja u bračnoj zajednici čini ½ idealnog dela nepokretnosti, i to stambene zgrade, parcele i pomoćnih objekata, a nije od značaja to što su roditelji parničnih stranaka ugovorom o poklonu tuženima preneli i pravo dogradnje porodične stambene zgrade, niti navod tuženog BB da je lično učestvovao u predmetnoj dogradnji, s obzirom da se radi o pomoćnim objektima koji pripadaju stambenoj zgradi kao glavnom objektu, čijoj upotrebi služe. Takođe je bez uticaja i to što je tuženi VV samostalno vršio sređivanje potkrovlja, što ne može voditi sticanju prava svojine, već eventualno obligacionopravnom potraživanju. Pravilno je u drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo, odnosno član 1. st. 1. i 3. Zakona o svojini na delovima zgrada, važećeg u vreme zaključenja ugovora o poklonu, kada je utvrđena ništavost Ugovora o poklonu od 04.09.1987. godine. Naime, ovaj ugovor zaključen je suprotno navedenoj odredbi Zakona o svojini na delovima zgrada, prema kojoj posebni delovi zgrade mogu biti u građanskoj ili društvenoj svojini (etažna svojina), a predmet etažne svojine mogu biti samo pojedini stanovi ili pojedine poslovne prostorije, a ovim ugovorom o poklonu raspolagano je sobama u okviru stambene zgrade, za koje je građevinskim veštačenjem utvrđeno da ne predstavljaju samostalne stambene celine u okviru porodične stambene zgrade. S obzirom na navedeno, predmet ugovora o poklonu nije bio dopušten, u smislu člana 49. ZOO, pa je ugovor o poklonu ništav u smislu čl. 47. i 103. ZOO. Pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da je ništav pobijani Ugovor o doživotnom izdržavanju od 03.05.2007. godine, u delu kojim je primalac izdržavanja, sada pok. otac parničnih stranaka, raspolagao imovinom koja čini zaostavštinu sada pok. majke parničnih stranaka po osnovu sticanja u braku. Naime, u vreme zaključenja pobijanog ugovora otac parničnih stranaka bio je suvlasnik predmetne nepokretnosti sa ½ idealnog dela, a sa njegovom suprugom nije izvršio fizičku deobu spornih nepokretnosti, pa je pobijanim ugovorom o doživotnom izdržavanju mogao raspolagati samo idealnim delom od ½ u njegovom vlasništvu, a ne i idealnim delom koji je pripadao njegovoj pokojnoj supruzi. Takođe, spornim ugovorom o doživotnom izdržavanju davalac izdržavanja raspolagao je realnim delovima nepokretnosti, u odnosu na koju nije izvršena fizička deoba, pa proizilazi da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima u delu kojim je raspolagano imovinom koja čini zaostavštinu pokojne majke parničnih stranaka.

Navodima revizije tuženih neosnovano se ističe pogrešna primena materijalnog prava i ukazuje da je predmet ugovora o poklonu bilo samo pravo dogradnje porodične stambene zgrade i da se ne radi o nedopuštenom predmetu obaveze iz člana 49. ZOO, jer ovakav zaključak ne proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja. Neosnovano se revizijom osporava i da obim zaostavštine njihove pokojne majke čini ½ idealnog dela spornih nepokretnosti. Nije od značaja ni revizijski navod tuženih da je volja pokojnih roditelja parničnih stranaka bila da nepokretnosti u ... na kp. .../... pripadnu tuženima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanoj drugostepenoj presudi pravilno je primenjeno materijalno pravo i u delu kojim je tužbeni zahtev tužioca odbijen za utvrđenje da je u celosti ništav pobijani ugovor o doživotnom izdržavanju i da se utvrdi da zaostavštinu oca parničnih stranaka čini ½ idealnog dela spornih nepokretnosti.

Naime, ocu parničnih stranaka pripadala je ½ idealnog dela sporne nepokretnosti, ali je on tokom života raspolagao svojim suvlasničkim udelom putem Ugovora o doživotnom izdržavanju iz 2007. godine zaključenog sa tuženima. S obzirom da je u postupku utvrđeno da sporni ugovor o doživotnom izdržavanju nije ništav u delu kojim je otac parničnih stranaka raspolagao svojim udelom od ½ idealnog dela predmetnih nepokretnosti, te da imovina koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja, niti se koristi za namirenje nužnih naslednika, to je pravilno u ovom delu tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, a revizijom tužioca se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i navodi da je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju bio nedopušten, u smislu člana 47. ZOO.

Revizijom tužioca se takođe neosnovano ukazuje da je ugovor o doživotnom izdržavanju u celosti ništav, u smislu odredbe člana 53. stav 2. ZOO, jer tužilac u toku postupka nije dokazao da se radi o nedopuštenoj pobudi za zaključenje tog ugovora, odnosno da je cilj ugovornih stranaka bio da se tim ugovorom izigraju nasledna prava tužioca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić