Ispitijući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. sav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je kao pripadnik Vojske Jugoslavije učestvovao u borbenim dejstvima za vreme agresije NATO avijacije u periodu od 03.04.1999.godine do 19.06.1999.godine. Lekar specijalista je kod tužioca, februara 2015.godine, dijagnostikovao PTSP ... i ... . Veštačenjem je utvrđeno da je tužilac za vreme učestvovanja u borbenim dejstvima na Kosovu i Metohiji, bio izložen stresogenim i traumatičnim situacijama, što je dovelo do reakcije, te da je prilikom bombardovanja NATO avijacije doživeo intenzivan strah za sopstveni život i pojačanu reakciju na borbena dejstva, uz anksioznost, depresivnost, poremećaj spavanja, uz narušavanje socijalnog integriteta. Kod tužioca je došlo do umanjenja opšte životne aktivnosti 12% usled nastanka oboljenja psihičke prirode PTSP ... i depresivnog poremećaja ..., te oboljenja somatskog karaktera kao posledica njegovog angažovanja na ratištu u periodu od 03.04. do 19.06.1999.godine, zbog čega je morao biti hospitalizovan tokom 2014. godine dva puta u Opštoj bolnici Leskovac, posle čega je nastavio da ide na kontrole kod neuropsihijatra. Prema nalazu sudskog veštaka bolest kod tužioca je dobila konačan oblik 09.02.2015. godine i lečenje još uvek nije završeno. Nastala oboljenja su u uzročno posledičnoj vezi sa tužiočevim boravkom na ratištu i posledica su svega doživljenog. Iz pismenog izjašnjenja sudskog veštaka neuropsihijatra i iskaza datog na ročištu utvrđeno je da je tužilac po povratku sa ratišta osećao napetost, razdražljivost, poremećaj spavanja i da je ovakvo stanje trajalo do 6 meseci što predstavlja akutno stanje. Posle 6 meseci simptomi bolesti su se pogoršali, te je bolest prešla u hronično stanje, a to znači neograničeno i trajno i zahteva lečenje do kraja života. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 16.03.2015. godine, a tužena je istakla prigovor zastarelosti potraživanja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je istaknuti prigovor zastarelosti neosnovan jer je kod tužioca konačno stanje bolesti nastupilo 09.02.2015. godine, od kada, pa do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, nisu protekli rokovi iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, te da postoji uzročnoposledična veza između aktivnosti tužene i oboljenja koje je prouzrokovalo umanjenje životne aktivnosti tužioca od 12%, a time i obaveza tužene da naknadi štetu tužiocu po tom osnovu u smislu člana 173,174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je donoseći pobijanu odluku pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je u konkretnom slučaju potraživanje tužioca zastarelo, jer je tužba podneta po isteku objektivnog i subjektivnog roka iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima usled čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 376. stav 1. ZOO propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stavom 2. istog člana propisano je da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

U konkretnoj pravnoj stvari, kod utvrđivanja da li je neko lice pretrpelo nematerijalnu štetu, u kom trenutku i obimu, pre svega treba istaći da štetna radnja kao životni događaj i šteta koja nastaje kada se ispolje posledice po život, telo i zdravlje i njihove manifestacije u vidu pretrpljenih duševnih bolova, nisu jedno te isto. Zbog navedenog, za početak objektivnog roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada se oštećenik obratio lekaru odgovarajuće struke, kada se uspostavi dijagnoza i kada se oštećeniku to saopšti, već kada je bolest po redovnom medicinskom toku prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja, koje je trajno i zahteva lečenje do kraja života. Subjektivni rok teče u okviru objektivnog roka, pa protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanje u svakom slučaju prestaje.

Tužilac je, za vreme agresije NATO avijacije, bio na teritoriji Kosova i Metohije sve do 19.06.1999. godine, nakon čega je imao akutne simptome bolesti PTSP u trajanju od 6 meseci. Bolest tužioca je, zadobila hronični oblik, konačno stanje koje je neograničeno i trajno i zahteva lečenje do kraja života, krajem 1999. godine, od kada je počeo da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina iz člana 376. stav 2. ZOO koji se računa od dana nastanka štete. Kod takvog stanja, tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je po isteku zastarnog roka, 16.03.2015. godine, pa je, suprotno revizijskim navodima, pravilno drugostepeni sud zaključio da je osnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja istaknut od strane tužene i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić