Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Iz sadržine revizije proizilazi da se drugostepena presuda pobija u preinačujućem delu (stav 1. izreke) i u delu kojim je obavezan tuženi na plaćanje troškova postupka (stav 3. izreke).

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14), pa je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 11.09.2017. godine na magistralnom putu M19 Vlasnica – Han Pijesak došlo je do saobraćajne nezgode, tako što je BB upravljajući putničkim vozilom marke „...“ registarskih oznaka ... izgubio kontrolu nad vozilom i desnom stranom vozila udario u betonsku podzidu koja se nalazila pored puta. Predmetni automobil je u vlasništvu tužioca a BB je isti pozajmio od tužioca na korišćenje na osnovu overenog ovlašćenja. Tužilac je sa tuženim zaključio kasko osiguranje motornih vozila polisom broj ... dana ...2017. godine sa rokom osiguranja koje počinje od 01.06.2017. godine i traje do 01.06.2018. godine. Veštačenjem veštaka saobraćajno-mašinske struke utvrđeno je da je šteta na vozilu u visini 1.076.088.060,00 dinara. U tu visinu uključeni su i troškovi PDV-a vezano za kupovinu i zamenu oštećenih delova na vozilu. Troškovi bez PDV-a koji predstavljaju suštinu štete na naznačenom vozilu čine iznose 904.897,80 dinara. Na predmetnom vozilu tužilac nije vršio popravke već je isto prodao za iznos od 17.000 evra. U toku trajanja prvostepenog postupka tuženi je tužiocu isplatio iznos od 940.072,50 dinara a neisplaćeni deo štete u visini obračunatog PDV-a iznosi 136.808,09 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, polazeći od odredbe člana 190. ZOO, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev neosnovan. Ovo iz razloga što je prema citiranom propisu predviđeno da će sud dosuditi naknadu oštećenom u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Tužilac nije popravio vozilo već ga je prodao a ta okolnost je od značaja jer za iznos PDV-a nije imao štetu, pa stoga ni traženi iznos nema osnova da potražuje.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo stanovište prvostepenog suda nalazeći da tužilac shodno članu 190. ZOO ima pravo na naknadu traženog iznosa koji predstavlja visinu štete u vidu PDV-a na iznos u vezi koga mu je nastupilo oštećenje na predmetnom vozilu (904.897,80 dinara). Po nalaženju drugostepenog suda, okolnost da tužilac nije popravio vozilo već ga je prodao, nije od značaja za odluku o visini pretrpljene štete jer se naknadom uspostavlja stanje koje je za tužioca postojalo pre nastanka štete. Takvo stanje se može uspostaviti na način da se tužiocu naknadi vrednost popravke vozila i u tu vrednost svakako ulaze i troškovi PDV-a kao sastavni deo cene vozila za zamenu, utrošenog materijala i rada na opravci vozila. Shodno takvom tumačenju naznačene odredbe drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu na isplatu iznosa od 136.808,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.01.2020. godine do isplate kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. U preostalom delu za glavi dug potvrdio je prvostepenu presudu.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo pravno shvatanje drugostepenog suda je neprihvatljivo. Naime, članom 190. ZOO propisano je da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Tužilac nije vršio opravku vozila već je isto prodao za iznos od 17.000 evra. Shodno tome, on nije ni imao izdatak vezan za nabavku delova i plaćanje obavljenih radova da bi se vozilo dovelo u prvobitno stanje. Znači, tužilac nije imao izdatak da bi ušao u situaciju da se vozilo dovede u ono stanje u kome se nalazilo, tj. da se njegovo imovno stanje dovede u situaciju u kome se nalazilo da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Tužilac nije pretrpeo štetu u vidu plaćenog PDV-a za kupovinu drugih delova niti je plaćao majstora da se izvrši popravka automobila u oštećenom delu. Da je tužilac nabavio naznačene delove i plaćao popravku istom bi sledovalo pravo na naknadu štete koju je pretrpeo u vidu plaćenog PDV-a što je u ovom slučaju izostalo. Tužilac nije imao taj izdatak. Stoga proizilazi da isti nema pravo na naknadu štete u vidu nepriznavanja od strane tuženog isplate PDV-a na ukupnu vrednost delova za zamenu i plaćanja opravke.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu člana 164. ZPP pri čemu sud nalazi da tuženom treba priznati sledeće troškove i to: na ime stručnog sastava revizije 18.000,00 dinara, na ime takse za reviziju 25.072,00 dinara i takse na odluku po reviziji 37.608,00 dinara, što sve ukupno čini iznos od 80.680,00 dinara, a sve shodno važećoj AT i Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić