Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom koja bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke. Tužilac u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374.stav 1.tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog koga revizija može da se izjavi, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su, dana 03.11.2002. godine, zaključile ugovor o zajmu, kojim se tužilac obavezao da tuženom, dana 13.05.2006. godine, vrati iznos od 7.400 evra dobijen od tuženog, na zajam. Pošto je zajmodavac, tuženi, planirao da kćerki za 18-ti rođendan kupi automobil, zajmoprimac, tužilac je uzeo kredit od ''...'', u iznosu od 6.498,50 evra i za taj iznos kupio, na svoje ime, automobil ''...'' 1,9 i predao ga tuženom u aprilu 2003. godine. Od momenta kupovine, automobil se neprekidno nalazi u državini tuženog i on ga je sve vreme koristio, iako je tužilac njegov vlasnik. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica u Inđiji P 2059/11 od 10.07.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca BB iz ..., ovde tuženog, pa je obavezan tuženi AA iz ..., ovde tužilac, da tužiocu isplati iznos od 7.400 evra sa pripadajućom domicilnom kamatom počev od 13.05.2003. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 124.400,00 dinara. U postupku sprovođenja izvršenja, na predlog tuženog, kao izvršnog poverioca, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica u Inđiji je, rešenjem I 174/14 od 21.02.2014. godine, dozvolio predloženo izvršenje, tako što je vozilo ''...'' 1,9 popisano i dodeljeno izvršnom poveriocu BB, na koji način je i okončan taj izvršni postupak.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tuženog obavezao da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 6.498,47 evra, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 20.01.2015. godine pa do isplate, u smislu odredbe člana 210. i 212. Zakona o obligacionim odnosima, jer je zaključio da se tuženi neosnovano obogatio za taj iznos koji je tužilac platio prilikom kupovine automobila od sredstava dobijenih kreditom kod ''...''. Po mišljenju prvostepenog suda, kako je navedeni automobil, usled upotrebe od strane tuženog, korišćenja, habanja i amortizacije za 16 godina izgubio vrednost, predmet obogaćenja – automobil se mora izraziti u novcu u vidu vrednosti postignute koristi, a to je upravo iznos od 6.498,47 evra, koliko je tužilac i tražio.

Drugostepeni sud je žalbu tuženog usvojio, prvostepenu presudu ukinuo i odlučio o zahtevu tužioca tako što ga je, kao neosnovanog, odbio, budući da je sporna činjenica, da li je automobil tuženom dat na ime otplate duga po osnovu zajma ili se radilo o pravu zadržavanja automobila kao garancije za vraćanje zajma, već bila predmet raspravljanja između istih stranaka i pravnosnažno je raspravljena u parnici vođenoj pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica u Inđiji P 2059/11, tako što je utvrđeno da se nije radilo o otplati zajma, jer je tužilac sve vreme bio vlasnik vozila, do njegove predaje tuženom, u postupku izvršenja, a radi namirenja potraživanja tuženog prema tužiocu. Predmet ovog spora nije naknada štete tužiocu zbog činjenice da je tuženi eventualno neadekvatno čuvao ili pak koristio zadržanu stvar, usled čega je ona izgubila svoju vrednost, pošto se tužbeni zahtev tužioca ne zasniva na toj činjenici.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je pravilna.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoju osnovu u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja sledi da predmetni novčani iznos od 6.498,47 evra nije prešao iz imovine tužioca u imovinu tuženog, nego je, suprotno tome, tuženi tužiocu, na osnovu ugovora o zajmu zaključenog dana 03.11.2002. godine, pozajmio iznos od 7.400 evra, a tužilac tuženom taj iznos nije vratio, pa je tužilac pravnosnažnom presudom suda obavezan da tuženom navedeni iznos, sa pripadajućom kamatom, isplati. U postupku prinudnog izvršenja te odluke, tuženi je namiren predajom automobila vlasništvo tužioca, koji je on kupio iz sredstava kredita.U toj situaciji tužilac neosnovano traži da mu tuženi naknadi iznos koji je tužilac platio banci, na ime kredita od 6.498,47 evra, imajući u vidu da je automobil, koji je tužilac kupio sredstvima ostvarenim po osnovu kredita, u imovinu tuženog prešao na osnovu pravnosnažne i izvršne odluke suda, što znači da se ne radi o sticanju bez osnova.

Navodima revizije tužioca o tome da se vozilo koje je on kupio sve vreme nalazilo u državini tuženog koji ga je jedini i koristio u periodu od 16 godina, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude, pošto je nesporno da je tužilac bio vlasnik tog automobila, sve dok nije predat tuženom, u izvršnom postupku, a na ime prinudnog izvršenja novčane obaveze tužioca prema tuženom po osnovu ugovora o zajmu od 03.11.2002. godine. Dakle, predajom tužiočevog automobila tuženi se nije neosnovano obogatio nego je na taj način tužilac tuženom platio dug, na osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica u Inđiji P 2059/11 od 10.07.2013. godine. Zbog toga se navodima revizije tužioca neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić