Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4171/2017 od 29.05.2018. godine, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Vranju P 374/2017 od 15.05.2017. godine i presuđeno tako što je stavom prvim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog AA iz …, kojim je tražio da se utvrdi prema tuženom – protivtužiocu BB iz … da je tužilac – protivtuženi vlasnik jednosobnog stana koji se sastoji od dnevne sobe, kuhinje, trpezarije, predsoblja, kupatila sa vc-om i podruma, površine 37,38 m2, koji se nalazi u … u ul. … br. …, te da se naloži tuženom-protivtužiocu da mu ovo pravo prizna. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac – protivtuženi tražio obavezivanje tuženog – protivtužioca na isplatu 2.210.202,00 dinara na ime sticanja bez osnova sa zakonskom zateznom kamatom od 29.12.1992. godine. Stavom trećim izreke, usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca pa je utvrđeno prema tužiocu – protivtuženom da je tuženi – protivtužilac vlasnik celog jednosobnog stana koji se sastoji od dnevne sobe, kuhinje, trpezarije, predsoblja, kupatila sa vc-om i podruma, površine 37,38 m2, postojećeg u … u ul. … br. … što je tuženi – protivtužilac dužan da trpi i da se iz predmetnog stana sa licima i stvarima iseli i isti preda u državinu tuženom – protivtužiocu. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac – protivtuženi da tuženom –protivtužiocu na ime naknade za korišćenje stana u …, koji je bliže opisan u izreci presude, za period od 03.08.2010. godine do 01.04.2017. godine plati 568.620,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2017. godine do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog- protivtužioca u delu kojim je tražio obavezivanje tužioca – protivtuženog da mu na osnovu naknade za korišćenje stana u ... bliže opisanog u izreci presude, za period od 01.01.1993. godine do 02.08.2010. godine plati 1.474.160,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2017. godine. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac–protivtuženi da tuženom – protivtužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka plati 423.394,80 dinara, kao i zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova od 281.500,00 dinara počev od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac-protivtuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi-protivtužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca-protivtuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na konkretne povrede postupka koje su učinjene pred drugostepenim sudom zbog kojih revizija može da se izjavi u smislu člana 407. stav 1. tačka 2, 3. i 5. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred drugostepenim sudom, tužilac je unuk pok. VV iza sina iz prvog braka GG. Tuženi je sin pok. VV i njegove supruge iz drugog braka, pok. DD. VV je na osnovu ugovora o korišćenju stana koji je zaključio 01.09.1983. godine, kao nosilac stanarskog prava, dobio stan u … u ulici … br. …., površine 37,38 m2, a član porodičnog domaćinstva je bila supruga DD. U stanu je od 1983. godine živeo tužilac kao unuk nosioca stanarskog prava, koji se 1987. godine oženio i nastavio da živi u ovom stanu sa suprugom i decom. VV je preminuo 06.09.1990. godine i njegova supruga DD je kao član porodičnog domaćinstva zaključila 27.01.1992. godine ugovor o korišćenju stana u svojstvu nosioca stanarskog prava. Potom je DD kao kupac zaključila ugovor o otkupu stana, koji je overen pred nadležnim sudom 21.12.1992. godine, a ugovorena cena stana je 2.762.752,00 dinara. Među strankama je nesporno da je tužilac dao novac za otkup stana od 2.210.202,00 dinara 28.12.1992. godine. DD je preminula 03.08.2010. godine i za naslednika na spornom stanu je oglašen njen sin, ovde tuženi BB na osnovu rešenja suda od 01.02.2010. godine. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke je utvrđeno da bi visina zakupnine za predmetni stan bila 7.200,00 dinara mesečno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev i delimično usvojio protivtužbeni zahtev.

U konkretnom slučaju, tužilac smatra da je postao vlasnik stana po osnovu održaja imajući u vidu da u predmetnom stanu živi od 1983. godine. Takođe je tužilac postavio i eventualni tužbeni zahtev koji je 30.03.2015. godine, opredelio za vraćanje novca datog 1992. godine za otkup stana. Tuženi – protivtužilac je pored zahteva za utvrđenje prava svojine na istom stanu po osnovu nasleđivanja, tražio da se obaveže tužilac – protivtuženi da mu na ime sticanja bez osnova zbog korišćenja stana plati utuženi iznos.

Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa („Sl. list SFRJ“, br.6/80, 36/90, „Sl. list SRJ“, br.29/96, „Sl. glasnik RS“, br.115/2005), u članu 28. stav 2. propisuje da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina, a stavom 4. istog člana propisano je da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Članom 72. istog zakona, propisano je da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja (stav 1), državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (stav 2), savesnost državine se pretpostavlja (stav 3).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi propisani citiranim zakonskim odredbama za sticanje prava svojine na nepokretnosti – spornom stanu u korist tužioca po osnovu održaja. Naime, tužilac u spornom stanu živi od 1983. godine na osnovu sporazuma sa ranijim nosiocem stanarskog prava (dede VV), a od smrti dede u stanu je nastavio da živi uz saglasnost nosioca stanarskog prava, a kasnije vlasnika stana DD, supruge tužiočevog dede. Činjenica što tužilac sa porodicom koristi stan za stanovanje dugi niz godina nije od značaja za njegov zahtev za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja. Tužilac jeste u državini stana, ali ova državina ne ispunjava uslove koji su potrebni za sticanje prava svojine. Pre svega, da bi tužilac stekao pravo svojine po osnovu održaja mora da ima zakonitu državinu, a to je ona državina koja je zasnovana na punovažnom pravnom osnovu, koji je potreban za sticanje prava svojine, kako je to propisano članom 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. To znači da tužilac mora da ima državinu stečenu na osnovu pravnog posla kojim se prenosi pravo svojine, kao što bi bio ugovor o kupoprodaji, ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o poklonu ili testament. Tužilac u odnosu na vlasnika stana, konkretno DD, nije imao pravni osnov za sticanje prava svojine, a činjenica što dugi niz godina stanuje u tom stanu (uz saglasnost korisnika, a potom i vlasnika stana), nije uslov za zakonitost državine koja je osnov za sticanje prava svojine održajem. Dalje, tužilac je znao da stan u kome živi nije njegov, što je bitno za postojanje savesnosti kao neophodnog uslova iz člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine održajem. Kako je tuženi – protivtužilac jedini zakonski naslednik vlasnika stana, svoje majke DD, koja je preminula 03.08.2010. godine, to je tuženi – protivtužilac stekao pravo svojine na osnovu nasleđa, u skladu sa odredbom člana 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Imajući u vidu da je tužilac postavio eventualni tužbeni zahtev za vraćanje uplaćenih 2.210.202,00 dinara 28.12.1992. godine, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je ovaj zahtev odbio, jer je tužilac zahtev za isplatu podneo 04.06.2014. godine, tako da je osnovan prigovor tuženog da je potraživanje zastarelo, imajući u vidu odredbu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Osim toga, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je ovako postavljen tužbeni zahtev nominalno izražen u dinarima koji više ne postoje, a tužilac nije opredelio zahtev u skladu sa nalazom veštaka koji je izvršio revalorizaciju ovih novčanih sredstava prema realnoj vrednosti dinara. Kako tužilac bez pravnog osnova koristi sporni stan od 03.08.2010. godine, kada je tuženi postao vlasnik stana po osnovu nasleđa, tužilac je u obavezi da tuženom za period od 03.08.2010. godine do 01.04.2017. godine, plati 568.620,00 dinara, na ime sticanja bez osnova u smislu člana 219. ZOO, kojim je propisano da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Visina naknade pravilno je utvrđena prema cenama mesečne zakupnine za sporni stan, a na dosuđeni iznos na ime sticanja bez osnova, tuženom – protivtužiocu pripada i pravo na zakonsku zateznu kamatu u smislu člana 277. ZOO i to od 01.04.2017. godine od kada je tužilac u docnji. U ovom postupku utvrđeno je da je tuženi – protivtužilac vlasnik spornog stana i tužilac – protivtuženi je zato u obavezi da se iz stana iseli i preda tuženom – protivtužiocu u državinu, u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenio materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić