Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 126/22 do 26.01.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom, drugom i trećem izreke. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka, s predlogom da sud o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. stav 1. ZPP.

S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. st. 2. tač. 1. ZPP, to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, maloletni AA, rođen je ...2015. godine. Uredbom o fiksalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti COVID-19 („Službeni glasnik RS“, br. 54/20 i 60/20), uređena je fiskalna pogodnost i direktna davanja iz budžeta Republike Srbije privrednim subjektima u privatnom sektoru u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled ove bolesti, dok je članom 15. stav 1. ove Uredbe propisano da će se po istom osnovu, nakon okončanja vanrednog stanja, svim punoletnim građanima Republike Srbije vršiti uplata jednokratne novčane pomoći u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti, s tim da će postupak, način i uslove za isplatu jednokratne novčane pomoći iz stava 1. urediti Vlada. Zakonski zastupnici tužioca, BB i VV, su iz budžeta Republike Srbije po ovoj Uredbi primili iznose od po 100 evra, međutim, oni smatraju da je njihov maloletni sin diskriminisan, jer je navedena Uredba suprotna Ustavu Republike Srbije, Zakonu o diskriminaciji, kao i međunarodnim ratifikovanim konvencijama, s obzirom da se navedenom Uredbom pravi razlika između punoletnih i maloletnih građana Republike Srbije.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da u postupanju organa tužene prilikom donošenja ove Uredbe i isplate novčane pomoći od po 100 evra punoletnim građanima nije bilo diskriminatorskog postupanja u odnosu na tužioca u smislu odredbe člana 21. Ustava Republike Srbije, člana 2, 6, 22. i 43. Zakona o diskriminaciji, zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužioca i odlučio kao u izreci, s obzirom na to da je cilj donošenja navedene Uredbe bio ublažavanje ekonomskih posledica nastalih usled pandemije COVID-19.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju nema diskriminacije tužioca. Prema stanovištu nižestepenih sudova, starosna dob u smislu člana 22. Zakona o diskriminaciji, kod maloletnih građana ne predstavlja svojstvo koje može biti predmet diskriminacije, budući da je naznačenom odredbom taksativno navedeno šta se smatra diskriminacijom u odnosu na decu, koja po članu 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta predstavljaju lica koja nisu navršila 18 godina i koja su samim tim izdržavana lica. Starosna dob, kao predmet diskriminacije, je posebno propisana članom 23. Zakona o diskriminaciji i odnosi se isključivo na punoletna lica i njihov položaj u društvu. Pored toga, Uredbom o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti COVID- 19 („Službeni glasnik RS“, br. 54/20 i 60/20) nije izvršena neposredna diskriminacija tužioca kao maloletnog lica i iz tog razloga što tužilac kao maloletni građanin nije u istoj, niti sličnoj situaciji kao punoletni građani, a što je neophodan uslov da bi postojala neposredna diskriminacija shodno članu 6. Zakona o zabrani diskriminacije. Ovo iz razloga što se pretpostavlja da su punoletni građani ti koji ekonomski privređuju i koji su najčešće izdržavaoci drugih lica, a cilj donošenja navedene Uredbe je da se ublaže ekonomske posledice pandemije virusa, koja je izazvala uvođenje vanrednog stanja koje je pogodilo punoletna lica kao radno sposobna, budući da ista u tom periodu nisu mogla da privređuju i stiču zaradu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, i prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocu.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Odredbama člana 21. Ustava RS utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Iz navedenih odredaba proizilazi da su najbitnije karakteristike diskriminacije - pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Prema članu 45. stav 2. citiranog Zakona tužilac mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Suprotno revizijskim navodima, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac u konkretnom slučaju nije učinio verovatnim da je postupanjem tužene doveden u nejednak položaj u odnosu na lica koja se nalaze u istom pravnom položaju, po osnovu nekog svog ličnog svojstva. Ovo iz razloga što, i prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, starosna dob u ovom slučaju ne može biti lično svojstvo koje može dovesti do diskriminacije imajući u vidu da se radi o maloletnom licu koje je izdržavano lice.

Navod revizije koji se poziva na okolnost da su pandemijom virusa Cov 19 bila pogođena i maloletna lica jer ni ona nisu mogla da rade je pravno bez značaja upravo s obzirom da je tužilac u to vreme imao 5 godina, pa po prirodi stvari i nije mogao biti u radnom odnosu, u smislu čl. 24. st. 1 Zakona o radu u vezi čl. 25. st. 1 istog zakona.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda.

Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji pa nema pravo na naknadu traženih troškova revizijskog postupka, na osnovu čl. 153. st. 1 ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić