Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, zaključujući da je potraživanje tužioca zastarelo. Prema razlozima prvostepenog suda, tužilac je prvobitno postavljenim tužbenim zahtevom od 30.12.2005. godine, tražio naknadu štete koja mu je učinjena na gradskom građevinskom zemljištu, odnosno parcelama, stambenim i privrednim objektima, da bi podneskom od 11.09.2015. godine preinačio tužbu, zahtevajući naknadu štete u skladu sa Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze za uništenu imovinu i nestale pokretne stavri na imanju, čime je promenio osnov tužbenog zahteva. Potraživanje naknade prema navedenoj Uredbi zastareva u opštem roku od deset godina iz člana 371. ZOO, pa kako je obaveza plaćanja naknade dospela u roku od 15 dana od vraćanja imovine, odnosno od izlaska Vojske sa imanja tužioca, a to je 27.06.1999. godine, a zahtev za plaćanje naknade je tužilac istakao tek 11.09.2015. godine, to je potraživanje na koje se odnosi tužbeni zahtev za isplatu 3.650.000,00 evra, zastarelo. Obraćanja tužioca za obeštenje van spora tokom 2002, 2003. i 2004. godine, nisu u skladu sa članom 194. stav 2. Zakona o Vojsci, pa nisu vodile prekidu zastarelosti potraživanja u smislu člana 388. ZOO. U odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu iznosa od 170.645,16 USD, na koji je tužilac obavezan da plati nepravnosnažnim presudama „DIPOS“-u, a na ime zakupnine za iznajmljeni stambeni objekat, sud je zaključio da sa tuženom nije imao dogovor u pogledu razmene, kompenzacije ili iznajmljivanja ovog stambenog prostora, odnosno rešavanja stambenog pitanja na ovaj način, već je to bila njegova namera i želja da na taj način reši svoj stambeni status.

Drugostepeni sud je donoseći pobijanu presudu prihvatio u pretežnom delu razloge prvostepenog suda zbog kojih je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, navodeći da je tužilac menjao ne samo pravni osnov potraživanja koji su predmet tužbenog zahteva, već i činjenice na kojima je zasnovao zahteve u ovoj parnici, da bi konačno tužbeni zahtev o kojem je odlučeno pobijanom presudom, postavio tek 11.09.2015. godine, kada se izjasnio da potražuje naknadu po Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Naime, postupak u ovoj parnici pokrenut je tužbom od 30.12.2005. godine, protiv tadašnje Državne zajednice Srbija i Crna Gora, kojom je tužilac između ostalog zahtevao isplatu naknade štete za uništeno zemljište i objekte za vreme ratnog stanja 1999. godine, a koje nepokretnosti je koristila Vojska Jugoslavije. Podneskom od 11.09.2015. godine, tužilac je opredelio tužbeni zahtev na isplatu naknade koja mu pripada po Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, a u visini vrednosti uništene imovine i nestalih stvari, postavljajući zahtev i za isplatu naknade po osnovu nekorišćenja uništene imovine i nestalih stvari, što je sud prihvatio dozvolivši objektivno preinačenje tužbe.

Imajući u vidu napred izneto, ne može se prihvatiti zaključak sudova da je potraživanje tužioca zastarelo, s obzirom da tužilac u toku celog postupka, pokrenutog 30.12.2005. godine, potražuje naknadu štete koju je pretrpeo za vreme ratnog stanja 1999. godine, za period u kojem je vojska bila stacionirana na njegovom imanju u Uroševcu. Promena pravnog osnova potraživanja koje su predmet ove parnice, a koja proizilaze iz istih činjenica, odnosno događaja, napred opisanog, nije od značaja prilikom ocene prigovora zastarelosti ovih potraživanja, što je ukazano i ranijom odlukom ovog suda Rev 3020/10 od 14.06.2012. godine, u kojoj je i zauzet stav da je pravna priroda ovog potraživanja određena posebnim propisima koji su važili za vreme ratnog stanja, odnosno Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“ br. 36/98, 32/99, 9/01), na koju vrstu potraživanja se primenjuje opšti rok zastarelosti od deset godina, propisan članom 371. ZOO. Tačno je da je tužilac u toku postupka više puta menjao tužbeni zahtev, kako u pogledu vidova naknade, visine ili perioda za koji se ona potražuje, svodeći ga na kraju na naknadu koja mu pripada po navedenoj Uredbi, čime je svakako doprineo dužini trajanja ovog postupka, ali se to ne može uzeti u obzir prilikom ocene prigovora zastarelosti, iz razloga koji su napred navedeni. To se ne odnosi na eventualna potraživanja tužioca koja mu ne pripadaju prema pomenutom propisu i čija pravna priroda ne proizilazi iz tih odredbi, u pogledu kojih se primenjuju opšta pravila o zastarelosti potraživanja propisana Zakonom o obligacionim odnosima.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava, prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja koja su predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici, nisu utvrđene sve činjenice od kojih zavisi odluka u ovoj parnici, posebno u pogledu visine naknade koja tužiocu pripada, primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić