U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović, Dragane Boljević, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Katarina Ranđelović, advokat iz ..., protiv tužene „UniCredit Bank Srbija“ ad Beograd, čiji je punomoćnik Tijana Vorotović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 5878/20 od 23.09.2020. godine, u sednici održanoj 24.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 5878/20 od 23.09.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVAJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 5878/20 od 23.09.2020. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 20798/19 od 03.12.2019. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se utvrdi da je apsolutno ništava odredba člana 9. stav 1. tačka 1. ugovora o gotovinskom kreditu broj ... od 03.10.2018. godine, da tužena tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 3.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.03.2018. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime naknade troškova celog postupka isplati iznos od 37.500,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 20798/19 od 03.12.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je apsolutno ništava odredba člana 9. stav 1. tačka 1. ugovora o gotovinskom kreditu broj ... od 03.10.2018. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 3.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.10.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 17.300,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 5878/20 od 23.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom, dana 03.10.2018. godine, zaključio je ugovor o gotovinskom kreditu broj ... . Odredbom člana 2. ovog ugovora, tužena je odobrila tužiocu kredit u iznosu od 185.000,00 dinara. Pobijanom odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. ugovora, tužilac se obavezao da banci plati fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca naplatila iznos od 3.700,00 dinara dana 03.10.2018. godine. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je obrascem ponude od 03.10.2018. godine, u članu 3. tačka 3. iste, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i da je minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva 2% - 3.700,00 dinara (fiksno).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zato što tužiocu, kao korisniku kredita, tužena banka nije obrazložila iz čega se trošak obrade kreditnog zahteva i puštanja u korišćenje tačno sastoji i kako je došla do tog novčanog iznosa, a nije opredelila ni strukturu ovih troškova, kako bi se utvrdilo da li su oni stvarno nastali. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 03.10.2018. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B – osnovni podaci o kreditu) u članu 3.3 utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna 2% od iznosa kredita, odnosno 3.700,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 9. stav 1. tačka 1. kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% tog iznosa realizovanog kredita. Kako je tužilac sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, banci plati jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to za sastav podneska od 04.06.2019. godine iznos od 6.000,00 dinara, za zastupanje na jednom održanom ročištu iznos od 7.500,00 dinara, kao i na ime sastava žalbe i revizije iznos od po 12.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj nije priznat trošak na ime sudskih taksi, jer nije opredeljen u skladu sa članom 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić