Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7512/17 od 22.02.2018. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i osmom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, pobijajući presudu u delu u kome nisu uspeli u sporu (stav 1. i stav 6. izreke prvostepene presude), zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 395. ZPP.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje R3 45/18 od 04.07.2018. godine kojim nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji.

Pravnosnažna drugostepena odluka koja se pobija revizijom doneta je 22.02.2018. godine. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 55/14), stupio je na snagu 31.05.2014. godine, odnosno pre pravnosnažnog okončanja postupka u ovoj pravnoj stvari.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 55/14), propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Kako je vrednost predmeta spora po protivtužbi 90.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, to je revizija tuženih dozvoljena, u smislu člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09) pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP jer presuda sadrži jasne i neprotivrečne razloge o svim bitnim činjenicama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tuženih, kao kupaca i tužioca, kao investitora i prodavca postignut je usmeni dogovor o kupovini tri stana površine od 30 do 35 m2 na lokaciji u ul. ... u ... . Na osnovu tog dogovora tužena BB je tužiocu na ime kapare isplatila ukupno 30.000 evra. Na toj lokaciji objekat nikada nije započet te je tužilac preko preduzeća DD čiji je osnivač, tuženima pokušao da obezbedi stanove na drugoj lokaciji. S tim u vezi, između tuženog VV, kao naručioca i navedenog preduzeća kao izvođača, dana 02.12.2004. godine zaključen je Predugovor o zajedničkoj izgradnji stanova na lokaciji ... blok .., u ul. ... u ... . Ovim predugovorom izvođač se obavezao da za naručioca izgradi tri stana na navedenoj lokaciji za ukupnu cenu od 98.164 evra, pri čemu je iznos koji je BB isplatila tužiocu na ime kapare tretiran kao avans. Preduzeće DD i tužilac kao fizičko lice nisu bili investitori izgradnje objekta na navedenoj lokaciji.

Između tuženog VV i tužioca dana 09.05.2006. godine zaključen je Protokol o regulisanju međusobnih odnosa kojim se tužilac obavezao da će posredovati u zaključenju ugovora o kupoprodaji stanova u izgradnji, i to dva stana u bloku .. koji će VV zaključiti sa preduzećem ĐĐ i jednog stana u bloku .. koji će tuženi VV zaključiti sa preduzećem EE za cenu od 600 evra po m2. Dana 13.05.2006. godine, između tuženog GG i tužioca zaključen je ugovor naslovljen kao Aneks Protokola o regulisanju međusobnih odnosa kojim je konstatovana cena m2 u iznosu od 1.050 evra i kojim se tužilac obavezao da će prodavcima ĐĐ i EE isplatiti deo ukupne kupoprodajne cene za tri stana, i to iznos od po 20.000 evra za svaki stan prilikom zaključenja kupoprodajih ugovora, a potom još dve rate u iznosima bliže označenim u navedenom ugovoru. Dana 17.05.2006. godine isti ugovarači zaključili su aneks ugovora od 13.05.2006. godine naslovljen kao Aneks 2 Protokola o regulisanju međusobnih odnosa kojim je izmenjena cena m2 stana za ugovor koji će biti zaključen sa preduzećem EE i u vezi s tim i visina rate koju se tužilac obavezao da će isplatiti tom preduzeću.

Tužilac je 10.08.2006. godine tuženima GG i VV isplatio iznos od 60.000 evra u skladu sa Protokolom i aneksima 1. i 2. kako je to navedeno u priznanici sačinjenoj u vezi sa tom isplatom. Istovremeno između tuženih GG i VV kao zajmodavaca i tužioca kao zajmoprimca overen je ugovor o zajmu na iznose od 90.000 evra, s tim da iz iskaza parničnih stranaka proizlazi kao nesporno da tuženi tužiocu nisu isplatili navedeni iznos zajma već je on predstavljao drugu i treću ratu za tri stana za koje se rate tužilac obavezao da plati.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i utvrdili da je ništav ugovor o zajmu overen kod Petog opštinskog suda u Beogradu dana 10.08.2006. godine pod Ov.br. ../2006. Odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih VV i GG da se obaveže tužilac da im, na ime ugovora o zajmu od 10.08.2006. godine, isplati iznos od 90.000 evra, budući da se radi o ništavom ugovoru (jer stvarna volja ugovarača prilikom zaključenja nije bilo davanje novca na zajam već obezbeđenje potraživanja koje su tuženi imali prema tužiocu na osnovu ugovora o preuzimanju i ispunjenju), na osnovu koga tužilac nije primio nikakvu isplatu.

Pravilne su revizijom pobijane odluke nižestepenih sudova o usvajanju tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o zajmu i odbijanju protivtužbenog zahteva za isplatu, koje su obrazložene jasnim i dovoljnim razlozima, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Odredbom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Prema pravilnom utvrđenju nižestepenih sudova, stvarna volja ugovarača prilikom zaključenja ugovora o zajmu nije bila davanje novca na zajam (tuženi tužiocu nisu ni isplatili iznos od 90.000 evra), već obezbeđenje potraživanja koje su tuženi imali prema tužiocu na osnovu ugovora o preuzimanju i ispunjenju, zbog čega je ugovor o zajmu ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i samim tim nisu ispunjeni uslovi za obavezivanje tužioca da tuženima navedeni iznos novca vrati, jer tužilac i nije primio taj novac, pa je pravilno odbijen protivtužbeni zahtev u tom delu.

S tim u vezi nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Ostalim navodima revizije, kojima se ukazuje na učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 342. stav 2. i člana 8. ZPP, se, u stvari, osporava utvrđeno činjenično stanje što u smislu člana 398. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da, u smislu člana 405. stav 2. ZPP, nije potrebno detaljno obrazlagati presudu jer se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi. Takođe, obrazlaganjem presude se ne bi postiglo novo tumačenje prava niti bi se doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Biljana Dragojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić