U sprovedenom postupku je utvrđeno da je od strane Poreske Uprave Regionalni centar Novi Sad, Filijale Novi Sad doneto rešenje br. 47-00418/2010-2232-010 od 10.06.2010. godine kojim je tužiocu, kao poreskom obvezniku, utvrđena kao neprijavljena obaveza poreza na dobit preduzeća i naložena uplata poreza na dobit preduzeća od 1.000.136,00 dinara i kamata na neprijavljenu obavezu poreza na dobit preduzeća od 95.285,59 dinara, obračunata zaključno sa 30.04.2010 godine, ukupno 1.175.456,33 dinara, te u daljem rešenjem od 09.09.2010. godine naloženo preknjižavanje poreskog kredita po osnovu poreza na dodatu vrednost u korist računa poreza na dobit preduzeća u iznosu od 1.175.456,ZZ dinara. Protiv tadašnjeg zakonskog zastupnika i osnivača tužioca, AA, podneta je krivična prijava nadležnom tužilaštvu, zbog krivičnog dela poreska utaja iz čl. 229. KZ, te sud odredio ekonomsko- finansijsko veštačenje, posle kojeg je krivični postupak okončan donošenjem rešenja o obustavljanju usled odustanka OJT od krivičnog gonjenja. Razlog tome je taj što je veštačenjem utvrđeno da visina poreza na dobit koju tužilac nije obračunao i prikazao iznosi 106.538,00 dinara, a ne kako je to tužena utvrdila 1.000.136,00 dinara. U daljem, tužilac je podneo zahtev za ponavljanje poreskog postupka, usled postojanja novih činjenica koje se odnose na iznos obaveze na ime poreza na dobit preduzeća, koji je zahtev odbijen rešenjem od 24.11.2015. godine, a tužba radi poništaja rešenja podneta Upravnom sudu je odbačena 29.06.2017. godine.

Potom je tužilac podneo tužbu radi naknade štete, zasnovanu na navodima o sadržini i ishodu upravnog postupka i upravnog spora, obustavljenom krivičnom postupku protiv tadašeg zastupnika i osnivača, utvrđenju veštaka prema čijem nalazu visina poreza na dobit koju tužilac nije obračunao i prikazao iznosi 106.538,00 dinara, a ne kako su utvrdili službenici tužene 1.000.136,00 dinara, te da zahteva naknadu štete koja proizilazi iz propusta organa tužene.

Prvostepeni sud je utvrdio da prema nalazu i mišljenju veštaka, na čiji se nalaz tužilac poziva, nabavku fabrike betona oznake „BSA 60“ po računu od 30.05.2008. godine, trebalo je ispravnim knjiženjem evidentirati na računu opreme za vršenje delatnosti sa pravom na poreski kredit u iznosu izvršenih uplata do kraja tekuće godine, ali tužena u svom rešenju nije izmenila iznos poreskog kredita po osnovu navedenog ulaganja (iako je povećala oporezivu dobit za iznos pogrešnog knjiženja), te je veštačenjem utvrđen poreski kredit po osnovu ulaganja u osnovna sredstva u većem iznosu i sačinjen je obračun poreske obaveze po osnovu poreza na dobit : za 2008. godinu u iznosu od 0,00 dinara i za 2009. godinu u većem iznosu nego što je utvrdio tužilac 486.719,00 dinara (tužilac je utvrdio obavezu u iznosu od 380.182,00 dinara, što je za 106.538,00 dinara manje nego što je utvrđeno veštačenjem). Tužilac je iskazao umanjeni porez na dobit društva za iznos dobiti od 6.109.306,00 dinara, a u svojim poslovnim knjigama u ostavljenom roku od 15 dana je evidentirao obavezu poreza na dobit u iznosu poreske obaveze utvrđene rešenjem PU od 10.06.2010. godine na iznos dobiti 14.031.202,00 dinara. Razlika između neprijavljene obaveze tužioca za 2009. godinu i utvrđene rešenjem tuženog iznosi 978.883,00 dinara. Utvrđenu obavezu tužilac je izmirio 10.06.2010. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pozivajući se na odredbe čl. 4. i 10. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji u vezi sa čl. 172, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je zaključio da rešenje organa tužene od 10.06.2010. godine nema uporište u tada važećem Zakonu o porezu na dobiti preduzeća, da je zasnovano na nepravilno iskazanim troškovima poslovanja za nabavljenu fabriku betona i da je za sporni iznos povećana oporeziva dobit, čemu nije bilo mesta, jer nabavljena fabrika betona čini sredstva-ulaganje u opremu tužioca koja se imaju tretirati kao poreski kredit, što rešenjem tužene nije utvrđeno, zbog čega je obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 978.883,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.06.2010. godine, kada je tužilac navedeni iznos tuženoj isplatio, pa do isplate.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda da je tužena u obavezi da tužiocu isplati potraživani iznos, već je uz date razloge o pravnom značaju utvrđenog preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je cenio da tužilac nije iskoristio pravna sredstva radi pobijanja rešenja organa uprave od 10.06.2010. godine, da protiv istog nije izjavio žalbu u zakonskom roku, a stanovištem da se zakonitost i pravilnost odluke organa uprave može se pobijati samo pred nadležnim organima uprave u upravnom postupku i upravnom sporu, zaključio da obzirom da tužilac nije iskoristio pravna sredstva koja su mu stajala na raspolaganju u cilju osporavanja akta uprave, neosnovan je njegov tužbeni zahtev kojim u parničnom postupku pretenduje da ishoduje anuliranje dejstva akata organa uprave. Ukazano je i na stanovište da državni organ, pa time i organ uprave, koji postupa u okviru zakonskog ovlašđenja ne može biti odgovoran za pogrešno pravno tumačenje zakonske norme. Pri tom, sud se pozvao na odredbu čl. 172. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje odgovornost tužene ako je šteta nastala kao posledica rada njenog organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Primena neodgovarajuće zakonske norme ne predstavlja bezuslovno povredu u vršenju funkcija državnog organa ukoliko je organ postupao u okviru ovlašćenja, a radi zaštite prava stranaka u cilju otklanjanje posledica pogrešnog tumačenja pravne norme propisana su odgovarajuća pravna sredstva po kojima nadležni organi postupaju u upravnom postupku, odnosno upravnom sporu. Sledom iznetog, drugostepeni sud je našao da je neosnovan zahtev tužioca kojim potražuje isplatu iznosa čija uplata mu je naložena aktom organa uprave i po kom je postupio, imajući u vidu da se tužilac nije koristio svojim procesnim pravima koja su mu bila na raspolaganju u upravnom postupku, a kojima je eventualno mogao da ishoduje za sebe povoljniju odluku, ocevši da nema odgovornosti tužene za eventualnu štetu koju je tužilac pretrpeo usled umanjenja imovine, niti je tužena primila isplatu iznosa od strane tužioca, a da joj on ne pripada.

Revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Presuda drugostepenog suda je zasnovana na odgovarajućim pravnim razlozima. Nepravilnost u obračunu visine poreske obaveze mogla se isticati u poreskom postupku. Međutim, tužilac se nije koristio odgovarajućim pravnim sredstvima u poreskom postupku. Posledično tome da se nije koristio žalbom kao redovnim pravnim lekom, rešenje o poreskoj obavezi i njenoj visini je zahvaćeno pravnosnažnošću. Osnov isplate je pravnosnažno rešenje čija zakonitost nije osporena u za to propisanom postupku. Zato, nema mesta primeni instituta sticanja bez osnova primenom članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, kako se u reviziji iznosi. Uslovi odgovornosti za štetu na strani tužene se nisu stekli u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. O tome su pravilni razlozi dati od strane drugostepenog suda i nepotrebno ih je ponavljati.

Pravilno je drugostepenom presudom odlučeno i o troškovima spora, primenom člana 165. st. 2., 150, 153. st. 1, 154. i 162. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić