Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su deca GG, koji je preminuo 07.05.2010. godine. Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu O 2706/10 od 04.04.2012. godine tužioci su upućeni na parnicu radi osporavanja punovažnosti usmenog zaveštanja GG, proglašenog na zapisniku Osnovnog suda u Kraljevu, Sudske jedinice u Vrnjačkoj Banji R3 777/10 od 01.02.2012. godine. Navedeno zaveštanje, kojim je celokupnu svoju imovinu ostavio tuženom, GG je 06.05.2010. godine dao pred tri svedoka DD, ĐĐ i EE, svi iz ..., koji su se radi davanja izjave usmenog zaveštanja obratili sudu 28.05.2010. godine. Dežurni lekar službe hitne medicinske pomoći DZ „Dr Nikola Džamić“, dr Ivana Nikolić je u dva navrata odlazila kod GG i to 06.05.2010.godine u 18,10 časova, kada mu je utvrđena dijagnoza napad ubrzanog rada srca, zbog čega mu je preporučena hospitalizacija na internom odeljenju Specijalne bolnice za interne bolesti u Vrnjačkoj Banji, što je GG odbio. Nakon ukazane lekarske pomoći bilo mu je bolje, a 07.05.2010. godine u 2,45 časova, prilikom drugog izlaska na teren, dijagnostikovan je prestanak srčanog rada – smrt. GG je nakon prve intervencije službe hitne pomoći od tuženog tražio da pozove advokata i svedoke, tuženi nije pozvao advokata, a pred svedocima je GG izjavio da želi da svoju imovinu ostavi tuženom. Nema pouzdanih dokaza, koji bi ukazivali da je GG bolovao od neke privremene ili trajne duševne bolesti, ili duševne zaostalosti, nije bio nesposoban da samostalno rasuđuje i odlučuje u vreme usmenog zaveštanja, a iako su godine starosti i hronična oboljenja bili limitirajući faktor, sve do 06.05.2010. godine nije se mogla pretpostaviti eventualna dužina trajanja života GG.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužilaca, primenom člana 110. Zakona o nasleđivanju, jer je smatrao da nisu postojale izuzetne prilike koje bi onemogućile GG da sačini svojeručno zaveštanje ili da sačini pismeno zaveštanje pred svedocima.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilaca, primenom člana 110. Zakona o nasleđivanju, smatrajući da su postojale izuzetne prilike u kojima se može izreći usmeno zaveštanje i da su izuzetne prilike onemogućile GG da sačini redovno zaveštanje, jer GG do 06.05.2010. godine nije imao srčane tegobe koje su se kritičnog dana iznenada prvi put pojavile i koje su bile takvog intenziteta da je njegov pravilan rad srca bio ozbiljno otežan, zbog čega mu je u 18,10 časova, kada je prvi put došla služba hitne medicinske pomoći bila predložena hospitalizacija, što je on odbio, da bi ista nakon samo par sati mogla da konstatuje njegovu smrt u 02,45 časova narednog dana 07.05.2010. godine, te da je GG nakon prvog dolaska službe hitne medicinske pomoći i primanja injekcije, zdravstveno stanje bilo toliko bolje i da su postojale sve druge mogućnosti da sačini redovno zaveštanje, s obzirom da je GG pozlilo 06.05.2010. godine, zbog čega je dolazila hitna pomoć u 18,10 časova, da ga je ista po prirodi stvari pregledala, konstatovala zdravstveno stanje i potom odredila terapiju (primio je injekciju) i predložila hospitalizaciju što je sve bilo posle 18,10 časova, da je GG odbio na napusti kuću, već je tražio od tuženog da pozove advokata i tri svedoka pred kojima će izjaviti svoju volju ko će da ga nasledi i da je nakon toga u toku iste noći očigledno ponovo imao zdravstvene probleme zbog kojih je preminuo, što je i konstatovala hitna pomoć 07.05.2010. godine u 2,45 časova. Drugostepeni sud je imao u vidu da GG pre 06.05.2010. godine nije bolovao od bolesti koje bi ga životno ugrozile, da je prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra nakon ukazane intervencije u 18,10 časova bio sposoban da samostalno rasuđuje i da svoju poslednju volju izjavi istovremeno pred tri svedoka, koji su svoje izjave dali u sudu 28.05.2010. godine, koje činjenice nisu osporene, kao i da je zdravstveno stanje GG pogoršano u popodnevnim satima 06.05.2010. godine, kada sud ne radi, ali ni advokati i da isti nije dočekao sutrašnji dan, već je nakon ponovnog pogoršanja zdravstvenog stanja u toku noći preminuo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se navodima revizije osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Članom 110. stavom 1. Zakona o nasleđivanju, propisano je da zaveštalac može poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna svedoka ako zbog izuzetnih prilika ne može sačiniti pismeno zaveštanje, dok je stavom 2. istog člana propisano da usmeno zaveštanje prestaje da važi po isteku 30 dana od dana prestanka prilika u kojima je sačinjeno.

Iz napred citirane odredbe Zakona o nasleđivanju sledi da su specifične odlike usmenog zaveštanje: usmenost, prisustvo tri svedoka, izuzetne prilike i ograničeno važenje 30 dana od prestanka izuzetnih prilika u kojima je sačinjeno. Izraz izuzetne prilike treba najuže shvatiti i on obuhvata okolnosti objektivne prirode (rat, požar, pad aviona, sudar vozova, poplava, brodolom, epidemija i slično) i okolnosti subjektivne prirode (bolest, velika udaljenost od naseljenih mesta i slično) usled kojih zaveštalac nije bio u mogućnosti da sastavi redovno zaveštanje. Kod utvrđenog da je služba hitne medicinske pomoći intervenisala dva puta i to prvi put 06.05.2010. godine u 18,10 časova, kojom prilikom je kod GG data dijagnoza – napad ubrzanog rada srca, da je GG odbio da ide u Specijalnu bolnicu za interne bolesti u Vrnjačkoj Banji, i da mu je nakon ukazane lekarske pomoći bilo bolje, da je služba hitne medicinske pomoći drugi put intervenisala 07.05.2010. godine u 2,45 časova, kada je konstatovan prestanak rada srca – smrt, kao i da je sporno usmeno zaveštanje GG dao 06.05.2010. godine pred tri svedoka, koji su se radi davanja izjave usmenog zaveštanja obratili sudu 28.05.2010. godine, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno zaključio prvostepeni sud da je sporno usmeno zaveštanje ništavo, s obzirom da nisu postojale izuzetne prilike u momentu izricanja poslednje volje zaveštaoca, jer se GG nije nalazio u situaciji objektivno i subjektivno opasnoj po život, koja bi ga onemogućila da sačini zaveštanje u nekom od drugih zakonom propisanih oblika. U momentu davanja izjave poslednje volje nisu postojale izuzetne prilike, pod kojima se podrazumevaju iznenadne, neočekivane ili nepredvidljive prilike zaveštaoca, zbog kojih on nije bio u mogućnosti da sačini neko drugo zaveštanje, jer se GG nakon prve intervencije hitne medicinske pomoći, a nakon ukazane lekarske pomoći osećao bolje, a od prvi put ukazane lekarske pomoći 06.05.2010. godine u 18,10 časova pa do 07.05.2010. godine u 2,45 časova, kada je konstatovana smrt GG prošlo je više od osam sati, za koje vreme je bio u mogućnosti da sačini zaveštanje u nekom od drugih zakonom propisanih oblika. Naime, kada je reč o bolesti zaveštaoca mora da bude prisutan i faktor iznenadnosti (iznenadna teška bolest), koji inplicira i iznenadno pogoršanje ranije, već postojeće bolesti, jer upravo taj činilac dovodi zaveštaoca u objektivno proverljivu situaciju u kojoj nije u stanju da sačini pismeno zaveštanje, a što iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi. Na suprotan zaključak ne ukazuje ni činjenica da je GG nakon što mu je prvi put ukazana medicinska pomoć zahtevao prisustvo advokata, jer prisustvo advokata ne znači da nije mogao da sačini zaveštanje u nekom od drugih zakonom propisanih oblika, a za punovažnost usmenog zaveštanja od značaja su iznenadne, neočekivane i nepredvidljive okolnosti u kojima je data izjava. S obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je zaveštalac bio u takvim okolnostima i takvom subjektivnom stanju da se zaista može smatrati da se nalazio u izuzetnim prilikama, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da je sporno usmeno zaveštanje ništavo.

S obzirom na to da je drugostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu odluku i odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, sa kojih razloga je odlučeno kao u izreci, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić