Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Sikimić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Stevanić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1628/18 od 14.06.2018. godine, u sednici održanoj 03.10.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1628/18 od 14.06.2018. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 199/14 od 31.01.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 199/14 od 31.01.2018. godine, stavom prvim izreke odbijen je predlog za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P 6397/11. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu plati 2.894.000,00 dinara, kao i 5.716.198,00 dinara, sve u pojedinačnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća do isplate (visina pojedinačnih iznosa i datumi dospeća su bliže određenim ovim stavom izreke), a odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka od 329.212,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1628/18 od 14.06.2018. godine, odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, 08.11.2004. godine zaključen je ugovor o investicionom kreditu između Društva za proizvodnju i promet VV i ortaka „GG“ o.d. iz ..., kao korisnika kredita i Fonda za razvoj Republike Srbije, kao davaoca kredita. Ugovorom je korisniku kredita odobren kredit u visini od 8.000.000,00 dinara, sa rokom otplate od 5 godina, grejs periodom od 18 meseci, 3% kamate na godišnjem nivou, uz otplatu u tromesečnim ratama i dospećem rata svakog poslednjeg dana u kvartalu. Korisnik kredita se ugovorom obavezao da obezbedi sopstvena sredstva u visini od 9.240.000,00 dinara. Radi obezbeđenja urednog vraćanja kredita, DD a.d ... je davaocu kredita predala 16 blanko avaliranih menica korisnika kredita i 16 sopstvenih blanko menica, sa ovlašćenjem da iste može popuniti klauzulom „bez protesta“ i poslati na naplatu. Ovoj predaji instrumenata obezbeđenja plaćanja, prethodio je Ugovor o avaliranju menice, koji je 03.11.2004. godine, zaključen između DD (avaliste) i korisnika kredita (trasanta), kojim je banka preuzela obaveze korisnika kredita prema Fondu za razvoj RS, a trasant je na ime obezbeđenja izmirenja minusa na sopstvenom računu kod avaliste – banke, istoj predao 5 menica korisnika kredita, kao i po 5 menica jemaca-plataca i to: VV, AA (ovde tužioca) i ĐĐ, te je zasnovao hipoteku na trosobnom stanu u ... i dao založnu izjavu na 40.000 kg konzumnog šarana u dinarskoj protivvrednosti 92.000 evra. Istoga dana sačinjen je ugovor o namenskom depozitu i sporazum o zasnivanju založnog prava na navedenoj nepokretnosti, a banci je data i založna izjava o izdvajanju konzumnog šarana. Zabeležba o zasnivanju založnog prava na nepokretnosti izvršena je u zemljišnim knjigama na osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu od 17.11.2004. godine.

Sredstva u visini odobrenog kredita, Fonda za razvoj RS je prebacio na račun DD, ali je banka na račun korisnika kredita prebacila samo deo sredstava, u visini od 5.000.000,00 ili 6.000.000,00 dinara, jer je račun korisnika kredita bio blokiran, ali mu je naknadno prebacila i ostatak sredstava, na insistiranje tuženog EE, nakon što je on (tuženi) prihvatio uslov banke da pristupi ugovoru o avaliranju menice pod istim uslovima kao i ostali jemci-platci. U skladu sa tim, 14.01.2005. godine, tuženi je sa DD zaključio ugovor, imanovan kao Ugovor o pristupu dugu, kojim je konstatovano da pristupa ugovoru o avaliranju menice (od 03.11.2004. godine), pa je na osnovu ovog ugovora predao banci 9.560.000,00 dinara, kao sredstvo obezbeđenja po ugovoru o avaliranju, kao i 5 ličnih menica sa ovlašćenjem da ih banka aktivira radi izvršenja obaveze trasanta - korisnika kredita.

U međuvremenu, korisnik kredita se organizovao kao društvo sa ograničenm odgovornošću, sa članovima: VV sa udelom od 53,95%, ĐĐ 0,07% i tuženim EE 40%. Zbog uginuća ribe korisnik kredita nije imao sredstava za otplatu kredita, pa je tužilac u dogovoru sa VV i tuženim EE, platio prve dve rate i potom nastavio da otplaćuje kredit i na taj način ukupno uplatio 2.894.400,00 dinara. Dana 23.04.2007. godine, „GG“, koga su zastupali VV i tuženi, sa tužiocem je zaključio ugovor, po kome su akcionari društva saglasni da do okončanja spora u ..., kredit otplaćuje tužilac. Međutim kako ni tužilac nije imao dovoljno sredstava za urednu otplatu dospelih rata kredita, Fond za razvoj RS je 8 menica DD dostavio na naplatu, pa je tako u periodu od 23.01.2007. do 03.12.2009. godine DD, kao avalista, platila Fondu 7.041.719,00 dinara, na ime dospelih obaveza korisnika kredita.

Dug po investicionom kreditu prema Fondu za razvoj RS od 10.351.268,17 dinara plaćen je u celosti, dok je dug prema banci iznosio 2.648.812,12 dinara, pa je pravni sledbenik DD-ŽŽ, po ugovoru o avaliranju menica, podnela predloge za izvršenja protiv svih jemaca-plataca na osnovu predatih menica, prodala kuću VV, dok sin ĐĐ plaća kredit. Banka je pokrenula i spor protiv tužioca, pa je on, da bi izbegao prodaju svoje založene nepokretnosti, 22.06.2012. godine sa bankom zaključio Sporazum o poravnanju, a 15.05.2013. godine i aneks ovog sporazuma, kojima se obavezao da banci plati 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i u ugovorenim ratama, a da će mu banka, nakon što namiri celokupni preostali dug po ugovoru o avaliranju, izdati potvrdu o izmirenju duga u celosti, nakon čega tužilac stiče pravo da se regresira od tuženog i ostalih solidarnih jemaca. Sudovi su utvrdili da je tužilac Fondu za razvoj RS platio ukupno 2.894.400,00 dinara, a pravnom sledbeniku DD – ŽŽ, 5.716.198,00 dinara.

U postupku je utvrđeno da je i protiv ovde tuženog EE, vođeno više izvršnih postupaka radi sprovođenja izvršenja na imovini tuženog, kao dužnika, jemca-platca po ugovoru o pristupu dugu iz ugovora o avaliranju menice, koji je zaključio sa DD, te da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 6397/11 od 29.09.2017. godine (delimično) usvojen eventualni tužbeni zahtev i ovaj tuženi obavezan da plati banci 2.648.812,12 dinara sa zakonskom kamatom počev od 02.07.2013. godine do isplate.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su primenom člana 451, 452. stav 1, člana 997, 1004. i 1018. ZOO, odbili tužbeni zahtev za isplatu utuženog iznosa, nalazeći da se tužilac neosnovano poziva na odredbu člana 451. ZOO, jer tuženi - zaključenjem ugovora sa DD od 14.01.2005. godine, nije pristupio dugu po ugovoru o investicionom kreditu koji glavni dužnik, korisnik kredita, ima prema Fondu za razvoj RS, već je ovim ugovorom pristupio ugovoru o avaliranju menice, kao četvrti jemac-platac, zbog čega tužilac od tuženog ne može potraživati ceo iznos koji je platio banci, već samo deo koji pada na tuženog. Kako tužilac nije dokazao kolika je obaveza svakog od jemaca- plataca, to je njegov zahtev odbijen u celosti, kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, 14.01.2005. godine, tuženi jeste zaključio ugovor koji je imanovan kao Ugovor o pristupu dugu: Međutim, tuženi nije ovaj ugovor zaključio sa Razvojnim fondom RS, kao poveriocem iz ugovora o investicionom kreditu, već sa DD, kao avalistom, pri čemu je i odredabama ovog ugovora konstatovano da tuženi pristupa ugovoru o avaliranju menice, kao četvrti jemac- platac i pod istim uslovima koje su prihvatila i lica koja su sa bankom zaključila ugovor o avaliranju menice od 03.11.2004. godine. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sudovi, suprotno navodima revizije, pravilno zaključuju da se ne radi o ugovoru o pristupu dugu u smislu člana 451. Zakona o obligacionim odnosima, pa nije postojala ni obaveza tuženog da poveriocu – Fondu za razvoj RS, u smislu člana 997.ZOO, ispuni punovažnu i dospelu obavezu dužnika – korisnika kredita, ako to ovaj ne učini, pa samim tim ne postoji ni zakonska ni ugovorna obaveza tuženog da tužiocu plati celokupan iznos koji je on, kao jemac-platac, platio banci (avalisti).

Ugovorom koji je zaključio 14.01.2005. godine sa DD, tuženi je pristupio ugovoru o avaliranju menice od 03.11.2004. godine, pa je na taj način postao jedan od četiri solidarna jemca-platca. U takvoj situaciji, odnosno kada ima više jemaca, a jedan od njih isplati dospelo potraživanje, primenom člana 1018. ZOO, on ima pravo zahtevati od ostalih jemaca da mu svaki naknadi samo deo koji na njega pada. U skladu s tim, sudovi osnovano zaključuju da tužilac, kao jedan od četiri jemca-platca, ne može od tuženog, kao drugog od četiri jemca-platca po istom ugovoru (o avaliranju menica) zahtevati isplatu celokupnog iznosa koji je platio banci.

Iako u konkretnom slučaju sudovi pravilno zaključuju da tužilac ima pravo potraživati deo iznosa koji je platio banci, tužbeni zahtev su odbili, nalazeći da je tužilac bio u obavezi da dokaže kolika je obaveza svakog od jemaca-plataca, što on nije učinio, a što dalje i njegov tužbeni zahtev čini neosnovanim.

Međutim, primenom pravila o teretu dokazivanja (član 228. i 231. stav 2. i 3. ZPP), svaka stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze suprotne strane, što obavezuju sud da uzme za nedokazanu onu tvrdnju za koju stranka u postupku nije pružila dovoljno adekvatnih dokaznih sredstava kojima osporava navode i dokaze protivnika.

U konkretnom slučaju tužilac jeste dokazao da ima pravo regresa od tuženog, kao jednog od jemaca-plataca po ugovoru o avaliranju menice, što znači da je dokazao osnov svog potraživanja. U pogledu visine postojala je obaveza tuženog, a ne tužioca, da dokaže u kom delu je tužbeni zahtev neosnovan, odnosno koliki je njegov deo obaveze, čime bi dokazao i za koji deo traženog iznosa je tužbeni zahtev neosnovan. Pri tom, sudovi utvrđuju i da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 6397/11 od 29.09.2017. godine delimično usvojen eventualni tužbeni zahtev i tuženi EE obavezan da plati banci 2.648.812,12 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom, mada se iz do sada utvrđenog činjeničnog stanja ne može sa sigurnošću utvrditi i da li je navedena prasuda u tom delu postala pravnosnažna. Imajući u vidu da se u navedenom predmetu radi o isplati duga iz istog pravnog odnosa sa bankom (po ugovoru o avaliranju menice), sudovi pogrešno nalaze da odluka u navedenom postupku ne predstavlja prethodno pitanje u ovoj pravnoj stvari, zbog čega nisu pravilno cenili ni od kakvog je uticaja ova činjenica na osnovanost i visinu tužbenog zahteva ovde tužioca.

Imajući u vidu da je na ovaj način, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, a zbog čega nema uslova ni za preinačenje pravnosnažne odluke, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude, odnosno odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući pri tom u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku o tužbenom zahtevu.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić