Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac je vlasnik jednosobnog stana broj .., površine 25 m2 u ..., ulica ... broj .., na ... spratu, koji je tuženi bespravno koristio počev od 01.04.2008. godine, zbog čega mu je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 6259/10 od 29.10.2010. godine naloženo da preda ispražnjeni stan od lica i stvari što je i učinio dana 27.04.2012. godine. U postupku nije bilo sporno da je tuženi stan koristio za stanovanje od aprila meseca 2008. godine do maja meseca 2012. godine, kada je po pravnosnažnoj presudi iseljen iz stana. Veštačenjem je utvrđena ukupna naknada za korišćenje stana u utuženom periodu koja iznosi 453.173,00 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da tužilac nema prava na naknadu za izgubljenu dobit u skladu sa odredbom člana 189. stav 3. ZOO, jer nije dokazao da je sa trećim licem zaključio ugovor o zakupu predmetnog stana, a iz razloga što je tokom postupka utvrđeno da stan nije bio podoban za stanovanje, povodom čega se vodi postupak kod Drugog osnovnog suda u Beogradu pod P 82373/10 po tužbi BB protiv tuženog AA, a u kom postupku tužilac traži naknadu na ime ulaganja i osposobljavanja predmetnog stana.

Međutim, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbeni zahtev tužioca iz razloga što tužilac nije dokazao zaključenje ugovora o zakupu.

Naime, prema stanovištu drugostepenog suda, osnovan je zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izmakle koristi, odnosno izgubljene dobiti u visini nenaplaćene zakupnine za predmetni stambeni prostor koji bi tužilac izdavao. Imajući u vidu da je tužilac bio vlasnik spornog stana, da je tuženi živeo u stanu u navedenom periodu protiv volje tužioca - vlasnika sve dok nije sudskim putem iseljen iz istog, prema oceni drugostepenog suda, tužilac ima pravo na izgubljenu dobit u visini izmakle koristi, odnosno naknade štete u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tuženi koristio stan za stanovanje, a sa druge strane onemogućavao tužioca da istim raspolaže zaključenjem ugovora o zakupu ili nekog drugog ugovora, odnosno pravnog posla kojim bi kao vlasnik raspolagao stanom. Stanovište drugostepenog suda je da se pri utvrđivanju uslova za naknadu štete u vidu izmakle koristi ne traži apsolutno egzaktno utvrđenje mogućnosti za nastanak ovog vida štete, već utvrđivanje mogućnosti nastanka štete do stepena izvesnosti. Primenom odredbe člana 189. stav 1. i 3. ZOO, u konkretnom slučaju tužilac ima pravo na naknadu štete manifestovanu u vidu izmakle koristi, iako nije dokazao da je zaključio ugovor o zakupu, s`obzirom na činjenicu da je zaključenje takvog ugovora o zakupu u navedenom periodu bilo nemoguće, jer se tuženi nalazio u predmetnom stanu suprotno volji tužioca. Tužilac je, kao vlasnik predmetnog stana, mogao ostvarivati prihode od zakupnine dobijene po osnovu izdavanja stana, da je u spornom vremenskom periodu imao državinu istog. Kako je izdavanje stana u zakup kao stambene jedinice učinjeno izvesnim i mogućim, drugostepeni sud je našao da je osnovano obavezati tuženog da tužiocu isplati iznos utvrđen veštačenjem, od kog iznosa je oduzet iznos od 7.581,00 dinara na ime zakupnine za april mesec. Ovo s`toga što bi tužiocu po redovnom toku stvari trebalo 15 dana od momenta kada je ušao u posed stana za izvođenje radova, te u kom periodu bi oglašavao svoju ponudu za izdavanje stana, te bi navedeni stan mogao da izda tek počev od 01. maja 2008. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio odluku prvostepenog suda i usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom.

Odredbom člana 155. ZOO, propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola i straha (nematerijalna šteta).

Neosnovano je revizijsko osporavanje navoda da stan nije bio podoban za stanovanje - izdavanje, s`obzirom da je tuženi uzurpirao predmetni stan tužioca i onemogućio ga da u isti uloži za neophodne popravke i izda ga, čime bi mogao da ostvari prihod od izdavanja. Neosnovani su i revizijski navodi da je potraživanje zastarelo, s`obzirom da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe o naknadi štete iz Zakona o obligacionim odnosima, a rok zastarelosti teče od dana predaje stana u državinu u smislu člana 40. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa te potraživanje zastareva za tri godine od dana predaje stvari, pa kako je tužba podneta 23.07.2013. godine, potraživanje tužioca nije zastarelo.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda, pa je Vrhovni kasacioni sud našao da su isti bez uticaja na donošenje drugačije odluke o glavnoj stvari.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju i odlučio kao u izreci.

Primenom člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer odgovor na reviziju nije bio nužan i neophodan za ovu parnicu.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić