Presudom Višeg suda u Užicu Gž 178/20 od 07.07.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i obavezujućem delu stava trećeg izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je odredba ugovora o stambenom kreditu za kupovinu nepokretnosti broj ../08 od 21.10.2008. godine, iz člana 4. tačka 1. četvrta alineja, kojom je tužilja kao korisnik kredita preuzela na sebe obavezu da pre puštanja kredita u korišćenje plati premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje kredita u iznos od 1,75% od iznosa kredita, apsolutno ništava, kao neosnovan, kao i zahtev da se tužena obaveže da tužilji po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 84.180,22 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 22.10.2008. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine prema Zakonu o zateznoj kamati, pa do konačne isplate, kao neosnovan i obavezana tužilja da tuženoj na ime troškova postupka plati iznos od 33.767,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj plati 22.534,00 dinara na ime troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu da tužilja revizijom ukazuje na drugačije odluke apelacionih i viših sudova u odnosu na pravni stav iskazan u pobijanoj odluci, zbog čega postoji različito postupanje sudova o istoj pravnoj stvari što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, usled čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su 21.10.2008. godine, zaključile Ugovor o stambenom kreditu za kupovinu nepokretnosti. Članom 4. tačka 1. alineja četiri ugovora je predviđeno da tužilja kao korisnik kredita preuzima obavezu da pre puštanja kredita u korišćenje plati premiju osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje kredita u iznosu od 1.75% od iznosa kredita. Prilikom realizacije navedenog kredita tužena je tužilji obračunala i naplatila naknadu za obradu zahteva kod NKOSK od 2.459,54 dinara dana 14.10.2008. godine i naknadu za premiju osiguranja kod NKOSK od 81.720,68 dinara dana 22.10.2008. godine, odnosno naknade u ukupnom iznosu od 84.180,22 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na isplatu dosuđenih iznosa na ime stečenog bez osnova, po osnovu naplaćene naknade za obradu zahteva i premije osiguranja kod NKOSK, primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužilje, ocenivši da je tužilji bila jasna struktura, kao i visina ovih troškova, pa je iz ovih razloga i osporena odredba ugovora o kreditu zakonita.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

Odredbom člana 43. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“ 107/05), propisano je da centralna banka može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Dakle, ugovaranje obaveze da jedna ugovorna strana snosi troškove druge ugovorne strane nije protivno članu 1065. ZOO, ali se takvo ugovaranje ne može posmatrati nezavisno od opštih načela ZOO, imajući u vidu da je banka finansijska stručna i dominantna ugovorna strana. Tako, načelo autonomije volje iz člana 10. zakona pretpostavlja da bi u takvoj situaciji klijent banke imao slobodu ugovaranja samo ukoliko zna vrstu i visinu troškova banke za koje se obavezao da će ih snositi. Načelo ravnopravnosti stranaka iz člana 11. istog zakona, podrazumeva da je u tom slučaju korisniku kredita data mogućnost da se upozna sa vrstom i cenom troškova banke koje se ugovorom na njega prevaljuje i da proceni da li su ti troškovi zaista učinjeni, ili će biti učinjeni, da li je njihova cena odgovarajuća, ili se proizvoljno naplaćuje. Načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. istog zakona, zahteva da ugovaranje obaveze plaćanje troškova banke, treba ba sadrži specifikaciju troškova i njihove visine, da bi se izbegla mogućnost zloupotrebe u realizaciji ove ugovorne obaveze, odnosno mogućnost da banka naplati više puta isti trošak, odnosno da naplati i troškove koje uopšte nije imala, kao i da predmet takve obaveze učini određenim shodno članu 46. zakona. Načelo iz člana 15. istoga zakona, zahteva da stranke u zasnivanju ugovornih odnosa polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je navedena odredba ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO. Naime, troškovi naknade za obradu kreditnog zahteva kod NKOSK prema tarifniku NKOSK, kao i naknada od 7,5% od iznosa odobrenog kredita na ime premije osiguranja kod ove koriporacije, nisu jasno iskazani, niti definisani. U Planu otplate kredita, kao ni u ugovoru o kreditu, nije precizirano na šta se odnose troškovi obrade kreditnog zahteva i premije osiguranja, niti zašto se trošak premije iskazuje u procentualnom iznosu za iznos odobrenog kredita. Struktura tih troškova nije određena, niti je korisniku kredita bila poznata u vreme zaključenja ugovora. Takvim ugovaranjem banka je postupila suprotno načelima iz čl. 10. 11. i 15. ZOO, te je sporna ugovorna odredba suprotna članu 1065. ZOO, iz koga proizlazi da nema osnova da banka posebno i dodatno naplaćuje još jedan vid svoje usluge, označavajući ga kao trošak (naknada) obrade kreditnog zahteva i premije osiguranja, jer sve svoje usluge naplaćuje kroz ugovorenu kamatu na dati iznos kredita.

Ugovorne strane u ugovorima za osiguranje kredita su NKOSK i poslovne banke, u skladu sa odredbama Pravila poslovanja NKOSK od 12.02.2004. godine, pa je u pogledu ove vrste naknade, ugovor o kreditu protivan i načelu savesnosti i poštenja i dobrih poslovnih običaja, jer ne sadrži obaveštenje za tužioca kao korisnika kredita o uslovima aktiviranja obezbeđenja u vidu osiguranja sopstvenog potraživanja, sadržini ugovora o osiguranju kredita, kao i o statusu korisnika kredita koji nije ugovorna strana tog ugovora.

Prema tome, kako su navedeni troškovi obrade kreditnog zahteva i premije osiguranja od tužioca kao korisnika kredita dodatno naplaćeni pre puštanja kredita u korišćenje, to je prvostepeni sud pravilno tuženu obavezao da tužilji isplati dosuđeni iznos na ime sticanja bez osnova, primenom člana 210. ZOO, sa kamatom od sticanja u smisli člana 214. ZOO.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je preinačena, odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, saglasno članu 416. stav 1. ZPP, te odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Imajući u vidu da tužena nije uspela u postupku po žalbi, to je odbijen i njen zahtev za naknadu drugostepenih troškova.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj primenom člana 153. i 154. ZPP, pripadaju troškovi postupka u iznosu od 38.336,05 dinara, i to za sastav revizije iznos od 12.000,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni Glasnik RS“ broj 121/12 i 99/20) i troškovi sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji u iznosu od 26.336,05 dinara, prema Tarifnom broju 1. i 2. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni Glasnik RS“ broj 28/94 ... 95/18). Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić