Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužioca T.T. L. iz D, ostrvo M., V.B., čiji je punomoćnik Đ.I., advokat iz B., protiv tuženog P.D. iz B., čiji je punomoćnik Ž.M., advokat iz N.S., radi realizacije hipoteke – prodaje nepokretnosti i u parnici po tužbi tužilje – glavnog umešača B.D. iz N.S., čiji je punomoćnik B.Đ., advokat iz N.S., protiv tuženih T.T. L. iz D., ostrvo M., V.B. i P.D. iz B., radi poništaja ugovora o hipoteci i brisanja založnog prava, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž br.3155/2014 od 12.11.2014. godine, u sednici održanoj 16.03.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca – prvotuženog po tužbi za glavno mešanje, UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž br.3155/2014 od 12.11.2014. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 25/12 od 20.06.2014. godine, i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž br.3155/2014 od 12.11.2014. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena je presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P br.25/12 od 20.06.2014. godine, a odbijen je zahtev tuženog da mu tužilac naknadi troškove žalbenog postupka. Navedenom prvostepenom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se dozvoli prodaja na javnoj tražbi založnih nepokretnosti tuženog na osnovu rešenja Opštinskog suda u Staroj Pazovi Dn 448/94 od 15.03.1994. godine, i to parcela br… – poslovni objekat – livarska radionica, dvorište i njiva u ul. … broj … u N.B. u površini od 8,58 ari i obale u selu – parcela br… u površini od 3,35 ara, sve u KO B. (ZKUL …) radi naplate glavnog duga u iznosu od 1.140.000 DM, što je tuženi dužan da trpi. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje – glavnog umešača po tužbi za glavno mešanje, pa je utvrđeno da je apsolutno ništav i bez pravnog dejstva ugovor o hipoteci zaključen 09.03.1994. godine, između tuženih po tužbi za glavno mešanje: pravnog prethodnika T.T. L. iz D. i P.D. iz B., što su tuženi dužni priznati a tuženi T.T. L. iz D. (sa naznakom adrese) trpeti brisanje uknjižbe založnog prava na navedenim nepokretnostima uknjiženim u zkul br… KO B., koje u naravi čine parcele i objekte bliže opisane u stavu prvom izreke, koje je uknjiženo u korist njegovog pravnog prethdonika rešenjem Opštinskog suda Stara Pazova br.Dn 448/94 od 15.03.1994. godine. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 965.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom petim izreke, tuženi po tužbi za glavno mešanje je obavezan da tužilji B.D., isplati naknadu troškova parničnog postupka od 804.457,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava, usled čega je činjenično stanje ostalo i pogrešno utvrđeno.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pobijanom presudom, tužilac je pravni sledbenik preduzeća T.T. L. iz D. (R.I.) na koga su preneta sva prava i obaveze njegovog pravnog prethodnika, među kojima je i potraživanje prema ovde tuženom P.D., po osnovu ugovora o hipoteci. Ovaj ugovor zaključen radi obezbeđenja vraćanja kredita, zaključili su 09.03.1994. godine, pravni prethodnik ovde tužioca kao hipotekarni poverilac i tuženi P.D. kao hipotekarni dužnik i vlasnik hipotekovane nepokretnosti. Navedeni ugovor o hipoteci overen je pred Opštinskim sudom u Beogradu 15.03.1994. godine, pod Ov br.1600/94. Tuženi je pred istim sudom istog dana overio i svoju založnu izjavu pod Ov br.1601/94. Na osnovu navedenog sudski overenog ugovora o hipoteci i sudski overene založne izjave tuženog, Zemljišno-knjižno odeljenje Opštinskog suda u Staroj Pazovi je izvršilo upis hipoteke u korist pravnog prethodnika tužioca na osnovu rešenja Dn br.448/94 od 15.03.1994. godine, na iznos od 1.140.000,00 DM u dinarskoj protivvrednosti. Ovaj devizni iznos je bio predmet ugovora o kreditu zaključenog dana 09.03.1994. godine, između pravnog prethodnika ovde tužioca kao davaoca kredita i G. iz N. je kao primaoca kredita u iznosu od 1.140.000 DM na rok od tri meseca uz kamatnu stopu od 1% tromesečno. U članu 2. ugovora je navedeno da se kao obezbeđenje za dati kredit izvrši uknjižba hipoteke na nepokretnostima: poslovni objekat – livarska radionica, dvorište i njiva u selu u ul. …, površine 8,58 m2 i obala u selu površine 3,35 m2, sve upisano u zkul br…. KO N.B., vlasništvo P.D. iz B. i druge nepokretnosti u vlasništvu drugog lica. Potpisnik ugovora o kreditu za korisnika kredita je bio I.V., a za davaoca kredita M.L., tadašnji direktor K.b. B.. Na osnovu priznanice od 10.03.1994. godine koju su potpisali I.V., kao primalac novca i M.L. za davaoca novca – pravnog prethodnika tužioca, I.V. je svojim potpisom potvrdio da je primio iznos od 1.140.000 DM od pravnog prethodnika tužioca. Prema izvodu iz zkul br… KO N.B. tuženi P.D. u trenutku uknjižbe hipoteke bio je upisan kao jedini vlasnik opisanih nepokretnosti založenih navedenim ugovorom o hipoteci.

Prema rešenju Saveznog sekretarijata za ekonomske odnose sa inostranstvom od 06.04.1992. godine, o upisu u registar predstavništava stranih pravnih lica, predstavništvo T.T. L. sa sedištem u B. ima zaposleno samo jedno lice direktora D.N., a M.F. je bio zastupnik tužioca za teritoriju SRJ. Utvrđeno je da su njih dvojica dali saglasnost da se odobri isplata navedenog kredita i to I.V., zbog čega su ovlastili sada pok. M.L. - tadašnjeg direktora K.b., da mu isplati navedeni novčani iznos na ime kredita. U arhivi K.b. ne postoji pismena dokumentacija o ovoj transakciji. Prema potvrdi K.b. od 01.03.1995. godine, predstavništvo tužioca u B., poseduje kod ove banke nerezidentni dinarski račun. Takođe je utvrđeno da je tužilja po tužbi za glavno mešanje B.D. bila bračna supruga tuženog P.D. od kojeg se razvela presudom od 02.06.1995. godine, donetom na osnovu sporazumnom predloga za razvod braka. Dana 18.11.1996. godine, ona i tuženi su pred Petim opštinskim sudom u Beogradu zaključili sudsko poravnanje P 3519/96, radi podele zajednički stečene imovine kao bračne tekovine, kojim su predmetne nepokretnosti upisane u zkul … KO N.B. - na kojim je upisana hipoteka u zemljišne knjige, pola stvari pokućstva u stanu u ul. … br… u B. i neka motorna vozila, pripale u isključivu svojinu ovde tužilje po tužbi za glavno mešanje, a tuženom P.D. druga polovina zajedničkih stvari pokućstva u navedenom stanu, označena motorna vozila i kuća u izgradnji u ul. ... broj … u B.

Primenjujući materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da je ugovor o kreditu ništav u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) jer je u vreme zaključenja bio protivan članovima 14-17 tada važećeg Zakona o deviznom poslovanju kojim je bila propisana zabrana plaćanja i pozajmljivanja deviza između domaćih lica u Jugoslaviji; s obzirom da je ugovor bio zaključen između domaćih lica jer predstavnici stranih lica (pa i pravnog prethodnika tužioca) nisu imali za to potrebnu saglasnost „centrale“. Pored toga, ugovor o kreditu je ništav i zato što je kredit u smislu članova 1065. i 1066. ZOO, isključivo bankarski posao, kojim se ne bi mogla baviti fizička lica. Kako je ugovor o hipoteci akcesorni pravni posao, to ništavost ugovora o kreditu povlači ništavost ugovora o hipoteci zbog čega je usvojen tužbeni zahtev glavnog umešača za utvrđenje ništavosti ugovora o hipoteci i za brisanje uknjiženih založnih prava na nepokretnostima koje su sada u njenoj isključivoj svojini. Smatrajući takođe da je dodatni argument za zaključak o ništavosti ovog ugovora okolnost što je tuženi raspolagao njihovom zajedničkom bračnom imovinom zaključujući ovaj ugovor 09.03.1994. godine, protivno članovima 322. i 323. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Pravilno je pravno stanovište nižestepenih sudova da je navedeni ugovor o kreditu ništav u smislu člana 103. ZOO, jer je zaključen protivno članovima 1065. i 1066. ZOO. Međutim, članom 106. ZOO je propisano da kada ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora, onda će među ugovaračima važiti taj drugi ugovor ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu (konverzija).

Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi da li navedeni ugovor o kreditu ispunjava elemente ugovora o zajmu u smislu članova 557-565 ZOO, u situaciji kada je dužnik po navedenom ugovoru o kreditu, po priznanici koju je svojeručno potpisao, potvrdio da je primio iznos od 1.140.000 DM. Prema potvrdi K.b. iz 1995. godine predstavništvo pravnog prethodnika tužioca u B. je posedovalo kod iste nerezidentni dinarski račun, pa je ostalo neutvrđeno da li je tužilac i pre 1995. godine posedovao kod ove banke otvoren dinarski ili devizni račun, s obzirom na nepotpunost dostavljenog izveštaja ili je bio njen većinski akcionar, po tvrđenju saslušanih svedoka.

Zbog izloženog, preuranjen je zaključak o ništavosti uknjižene zaloge na navedenim nepokretnostima i brisanju. U ponovnom postupku treba oceniti i utvrditi da li navedeni ugovor po osnovu kojeg je tužilac zahtevao realizaciju hipoteke ispunjava uslove za punovažnost ugovora o zajmu.

U konkretnom slučaju je uknjiženo založno pravo u korist ovde tužioca kao založnog poverioca prema založnom dužniku koji nije lični dužnik iz obligaciono-pravnog odnosa. Sudski sprovedena uknjižba stvarnog založnog prava, deluje prema načelu apsolutnog pouzdanja u zemljišne knjige. Načelo pouzdanja i tačnost podataka o nepokretnostima upisanih u zemljišne knjige štiti savesnog sticaoca prava na nepokretnostima, pa lice koje nije znalo niti moglo znati, ne može snositi štetne posledice zato što se pouzdao u tačnost podataka u zemljišnoj knjizi. U konkretnom slučaju, u zemljišnim knjigama je kao isključivi vlasnik hipotekovanih nepokretnosti bio upisan samo tuženi P.D..

Zato je neophodno da prvostepeni sud u ponovnom postupku pouzdano utvrdi da li je B.D. – tužilja po tužbi za glavno mešanje, koja je po osnovu kasnije zaključenog sudskog poravnanja stekla isključivo pravo vlasništva na nepokertnostima koja su bile predmet hipoteke, znala ili mogla znati za navedeni ugovor o hipoteci svog tada bračnog supruga, da bi procenio koji je stvarno-pravni učinak tog sudskog poravnanja o deobi zajedničke stvari u odnosu na treća savesna lica, prema članu 324. u vezi članova 321-323. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Kada utvrdi navedene činjenice ponovo će odlučiti o osnovanosti tužbenih zahteva.

Kako odluka o troškovima spora zavisi od odluke o glavnoj stvari, to je ona ukinuta.

Na osnovu izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci rešenja na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.