U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Bendić, advokat iz ..., protiv tužene „BB“ A.D. ..., koju zastupa Ljubiša Pavlović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 452/19 od 16.07.2019. godine, u sednici veća održanoj 02.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 452/19 od 16.07.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Užicu P 2189/18 od 26.11.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime duga isplati iznos od 42.160 evra sa domicilnom kamatom za periodu počev od 26.12.2011. godine do 25.12.2012. godine i sa kamatom shodno članu 4. Zakona o zateznoj kamati za period počev od 26.12.2012. godine, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 130.048,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je deo zahteva tužene za naknadu troškova parničnog postupka, za iznos od još 90.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 452/19 od 16.07.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Užicu P 2189/18 od 26.11.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - US, 74/2013 - US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tužilac osporava utvrđeno činjenično stanje, zasnovano na iskazima stranaka i saslušanih svedoka i stavlja primedbe na ocenu izvedenih dokaza iz člana 8. ZPP, iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti, a prema članu 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je učestvovala i pobedila na tenderu koji je raspisalo Javno preduzeće „Elektrodistribucija“ iz Kraljeva, radi nabavke polovnih vojnih teretnih vozila za specijalne namene, a koja je prodavalo Ministarstvo odbrane Republike ... . Prema zaključenom ugovoru, između pomenutih pravnih lica, tužena je trebalo da učestvuje na javnoj licitaciji u ..., da zaključi ugovor o kupoprodaji, popravi kupljena vozila, uveze ih iz ... i preda ED Kraljevo, kojoj su vozila bila potrebna za rad na terenu. U vreme dobijanja tendera, direktor tužene je bio VV, a tužilac je bio zaposlen u tehničkoj službi „Elektrodistribucije“ Prijepolje. Direktor ED Kraljevo i direktor tužene VV sastali su se nekoliko puta u vezi sklopljenog posla, pa je direktor ED Kraljevo preporučio VV tužioca u vezi nabavke vojnih vozila. Tužilac i direktor tužene VV, upoznali su se tokom 2011. godine u ..., u prisustvu GG, direktora ED Ogranak Užice. Sastajali su se više puta radi postizanja dogovora o nabavci vojnih vozila. Tužilac je prihvatio da učestvuje u nabavci 32 vojna vozila, s tim što je dogovoreno da tuženoj preda uz 31 vozilo nabavljeno na licitaciji u ... i jedno vozilo „...“ ..., za koje je tvrdio da je njegovo vlasništvo. Radilo se o nabavci starih i rashodovanih vozila za specijalne namene koja su imala nadogradnju u vidu kontejneta (pokretne radionice, saniteti, cisterne i slično), koje nadogradnje nisu bile potrebne naručiocu posla.

Za učešće na tri licitacije Ministarstva odbrane Republike ..., tužilac je dobio punomoćje overeno pečatom tužene i potpisano od strane direktora VV. Na osnovu tako izdatog punomoćja tužilac je bio ovlašćen da u ime i za račun tužene učestvuje na licitaciji, pregleda vozila, zaključi ugovor o kupoprodaji vozila i da ih utovari radi transporta do servisa tužene u ... . Tužilac je na licitaciji kupio 31 vojno vozilo, a tuženoj isporučio 32 vozila, jer je pridodao i vozilo marke „...“ ..., za koje je tvrdio da je njegovo vlasništvo. Da bi učestvovao na licitaciji, tužilac je morao da priloži depozit od 10% od vrednosti licitiranih vozila. Za sve tri licitacije direktor tužene VV je tužiocu dao svoj lični novac, u iznosu od oko 3.700 evra, koji je tužilac zadržao za sebe.

Tužilac je u ime i za račun tužene zaključio ugovore o kupoprodaji za 31 vozilo. Sva vozila su o trošku tužene transportovana u servis tužene, gde su popravljena i predata u voznom stanju „Elektrodistribuciji“ Kraljevo. Tužilac je za sebe uzeo 8 nadogradnji skinutih sa vojnih vozila i svih 8 nadogradnji prodao za iznos od po 700 evra, na koji način je zaradio 5.600 evra. Prema nalazu i mišljenju veštaka saobraćajne struke u pitanju su bile nadogradnje - furgoni koji nisu sadržani u katalogu cena i nomenklaturi vozila, koji izdaje AMSS, pa je uzimajući u obzir nabavnu cenu novih aluminijumskih furgona, umanjenu po osnovu starosti spornih nadogradnji, utvrđeno da je na dan veštačenja 03.05.2017. godine, cena jedne nadogradnje (furgona) iznosila 879,66 evra.

Prema ugovoru sa „Elektrodistribucijom“ Kraljevo, tužena je nabavljena vojna vozila morala isporučiti u voznom stanju, pa kako se radilo o starim vozilima za koja uglavnom na tržištu nije bilo novih rezervnih delova, tužilac je na otpadu nabavljao rezervne delove i prema privatnom pravnom poslu sa VV, direktorom tužene, isporučivao ih radi ugradnje u vojna vozila. Nabavljeni autodelovi nisu imali poreklo i prateću dokumentaciju i nisu knjiženi kod tužene. Radi evidentiranja delova koje je tužilac donosio, tehnički direktor tužene, DD, vodio je internu evidenciju koja je sadržala spisak primljenih delova i njihovu količinu, jedan primerak evidencije je predat tužiocu. Tužilac je kasnije u te liste ručno upisivao cene sa kojima se VV saglašavao, nakon čega je DD stavljao svoj potpis. Ove liste nisu zavedene kod tužene, nisu imale pečat tužene, niti su bile potpisane od strane ovlašćenog lica.

Uz 31 vozilo koje je nabavio na licitaciji, tužilac je predao i jedno teretno motorno vozilo marke „...“ ..., za koje je tvrdio da njegovo vlasništvo. To vozilo je bilo predmet dva kupoprodajna ugovora. Prvi ugovor o kupoprodaji 129/2011 od 21.09.2011. godine je zaključen u ..., između prodavca ĐĐ, koga je po punomoćju zastupao tužilac i tužene, kao kupca, koju je po punomoćju zastupao radnik EE. Prema tom ugovoru, teretno vozilo marke „...“ ... je prodato tuženoj za 10.000,00 dinara. Drugi ugovor zaključen je u ... 10.10.2011. godine, između tužioca, kao prodavca i tužene, kao kupca, koju je po ovlašćenju zastupao EE, a predmet ugovora je bilo isto teretno vozilo kao u prvom ugovoru od 21.09.2011. godine, s tim što je ugovorena kupoprodajna cena od 9.000 evra.

Tokom 2011. godine, tužilac se neformalno sastao sa VV i GG, direktorom ED Užice, radi nabavke dva vozila ... . Tada je dogovoreno da tužilac nabavi dva vozila ..., od kojih jedno za svog direktora GG, a drugo vozilo za neko treće lice iz ... . Prema postignutom dogovoru nabavku navedenih vozila tužiocu je trebalo lično da plati VV. Tužilac je nabavio navedena vozila, koja je platio 10.000 evra, o čemu je dostavio potvrdu prodavca D.O.O. „ŽŽ“ iz ..., iz koje proizlazi da je tužilac kupio dva polovna neregistrovana vozila ..., koja je platio gotovinski uz priznanicu. Navedena vozila su nakon toga u servisu tužene popravljena, ofarbana i dovedena u vozno stanje i njima je dalje raspolagao VV, tako što je jedno poklonio GG, a drugo nekom trećem licu.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su, nakon ocene svih izvedenih dokaza pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti, prema rezultatima celokupnog postupka i primenom pravila o teretu dokazivanja, propisanog članom 231. ZPP, ocenili da je tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj za isplatu duga, neosnovan.

Članom 231. Zakona o parničnom postupku propisano je da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja. Prema stavu 2. istog člana stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac sa tuženom bio u poslovnom odnosu radi nabavke polovnih vojnih vozila za specijalne namene. Prema postignutom dogovoru, koji ima elemente usmenog ugovora o nalogu, u smislu člana 749. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac je za potrebe tužene i o trošku tužene, kao nalagodavca, na aukcijskoj prodaji starih vojnih vozila u ..., kupio 31. rashodovano vojno vozilo sa nadogradnjom, zaključio kupoprodajne ugovore, obezbedio utovar i transport vozila do sedišta tužene u ... . Za obavljanje navedenog posla, tužena je tužiocu izdala punomoćje, potpisano od strane direktora tužene VV i overeno pečatom tužene. Tužilac je ispunio nalog, kupio 31. rashodovano vojno vozilo sa nadogradnjom i dopremio ih do sedišta tužene u ..., a za obavljeni posao je sa placa tužene uzeo 8 nadogradnji, prethodno skinutih sa vojnih vozila, koje je prodao za po 700 evra i na taj način zaradio 5.600 evra. Kako između tužioca i tužene nije na izričit i određen način ugovorena naknada koja se ima isplatiti tužiocu za obavljeni posao, to po oceni nižestepenih sudova iznos od 5.600 evra, koliko je tužilac zaradio od prodaje 8. nadogradnji, predstavlja pravičnu naknadu za obavljeni posao, u smislu člana 761. Zakona o obligacionim odnosima.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odbili zahtev tužioca za isplatu iznosa od 17.800 evra, koliko tužilac potražuje na ime preostalih nadogradnji koje su skinute sa vojnih vozila u servisu tužene jer tužilac, na kome je bio teret dokazivanja u smislu člana 231. ZPP, nije pružio pravno relevantne dokaze da je sa tuženom imao dogovor da mu kao naknadu za obavljeni posao preda sve nadogradnje koje su u servisu tužene skinute sa vojnih vozila. Suprotno ovakvim tvrdnjama tužioca, VV je istakao da je dogovor bio da tužilac uzme onoliko nadogradnji koliko mu je potrebno, pa je tužilac uzeo 8 nadogradnji. U odsustvu drugih dokaza za svoju tvrdnju da je sa tuženom imao dogovor da mu kao naknadu za obavljeni posao preda sve nadogradnje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao postojanje duga na strani tužene po ovom osnovu.

Istovremeno pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da tužilac sa tuženom nije zasnovao dužničko-poverilački odnos u vezi sa isporučenim rezervnim delovima, prodajom dva vozila marke ... i jednog vozila marke „...“ ..., iz kojeg bi za tuženu nastala obaveza isplate duga, već da se radilo o privatnim poslovima tužioca i direktora tužene VV, kao fizičkog lica, koji su ugovarali van ovlašćenja iz punomoćja izdatog od strane tužene, zbog čega je i obaveza isplate duga po osnovu takvih privatnih poslova mogla nastati eventualno za VV, ne i za tuženu, koja stoga nije pasivno legitimisana da tužiocu isplati dug proizašao iz tih poslova,a koji tužbom tužilac potražuje.

Naime, iz činjenica utvrđenih tokom postupka proizlazi da je tužilac u dogovoru sa VV, nabaviljao i isporučivao rezervne delove radi ugradnje tih delova u vojna vozila koja je prethodno nabavio na licitaciji u ... . Međutim, ovi poslovi su prevazilazili ovlašćenja koja je tužilac imao na osnovu punomoćja za učešće na licitaciji u ..., koje je uredno bilo izdato od strane tužene. Da je u pitanju bio privatni posao VV, kao fizičkog lica, proizlazi i iz činjenice da je VV iz svojih ličnih sredstava plaćao tužiocu nabavljene rezervne delove, pa je među njima izvršeno i prebijanje dela duga za nabavljene rezervne delove sa iznosom od 3.700 evra, koliko je VV ranije dao tužiocu za potrebe učešća na licitaciji u ..., takođe iz svojih ličnih sredstava, a koji novac je tužilac zadržao za sebe. Osim navedenog, evidenciju primljenih (isporučenih) rezervnih delova i njihovu količinu, vodio je tehnički direktor tužene DD, dok je tužilac u te liste ručno upisivao cene, sa kojima se VV saglašavao. Međutim, kako navedene liste nisu bile zavedene u poslovnim knjigama tužene i nisu bile overene pečatom tužene, niti potpisane od strane ovlašćenog lica, to iste ne predstavljaju zvaničnu računovodstveno- knjigovodstvenu dokumentaciju tužene na osnovu koje bi za tuženu nastala obaveza, već privatnu evidenciju, a tužilac nije dokazao da je tužena na drugi način preuzela obavezu da isplati tužiocu troškove nabavke i isporuke rezervnih delova, niti je dokazao da je u pogledu nabavke i isporuke rezervnih delova bio u poslovnom odnosu sa tuženom. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi odbili zahtev tužioca za isplatu iznosa od 8.360 evra na ime isporučenih rezervnih delova, u odnosu na tuženu.

Pravilan je i zaključak da tužilac od tužene neosnovano potražuje isplatu iznosa od 10.000 evra na ime prodaje dva vozila marke ... . Naime, iz činjenica utvrđenih tokom postupka proizlazi da je tužilac sa VV, u prisustvu GG, dogovorio nabavku dva vozila marke ... za potrebe VV, a ne za potrebe tuženog preduzeća. Predmetna vozila su u servisu tužene popravljena, ofarbana i osposobljena za vožnju, pa je VV jedno vozilo poklonio GG, a drugo vozilo nekom trećem licu. O kupoprodaji navedenih vozila ne postoji prateća dokumentacija iz koje bi proizašao suprotan zaključak, odnosno da je tužilac vozila nabavio za potrebe tužene. U odsustvu dokaza na okolnost da je VV navedena vozila nabavio za potrebe firme čiji je direktor bio, a kako iz privatnog dogovora tužioca i VV nije mogla nastati obaveza za tuženu, to su i po oceni ovog suda pravilano nižestepeni sudovi odbili zahtev tužioca za isplatu iznosa od 10.000 evra koji potražuje od tužene na ime prodaje dva vozila marke ... .

Neosnovano tužilac od tužene potražuje i isplatu iznosa od 9.000 evra na ime kupoprodajne cene za vozilo marke „...“ ..., za koje je tvrdio da je njegovo vlasništvo, a koje vozilo je u dogovoru sa VV predao uz 31. vozilo kupljeno na licitaciji u ... . Naime, tokom postupka je utvrđeno da je vozilo marke „...“ ... bilo predmet dva kupoprodajna ugovora. Prema prvom ugovoru od 21.09.2011. godine, prodavac ĐĐ, koga je zastupao tužilac, je predmetno vozilo prodao tuženoj za iznos od 10.000,00 dinara, da bi to isto vozilo tužilac, kao prodavac, ugovorom zaključenim 10.10.2011. godine, ponovo prodao tuženoj za višestruko višu cenu, odnosno za iznos od 9.000 evra. Kako je i u ovom slučaju tužilac dogovarao prodaju vozila marke „...“ ... sa VV, mimo ovlašćenja iz punomoćja izdatog od strane tužene, a imajući u vidu da tužilac nije dokazao da je u trenutku zaključenja ugovora od 10.10.2011. godine bio vlasnik predmetnog vozila, jer je to vozilo tužena prethodno već kupila od prodavca ĐĐ, po osnovu ugovora od 21.09.2011. godine, to su nižestepeni sudovi i u ovom delu pravilno odbili tužbeni zahtev tužioca ocenivši da za tuženu po tom osnovu nije mogla nastati obaveza.

Navodi revizije kojima se ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbe Zakona o privrednim društvima kada je, suprotno stanovištu prvostepenog suda, ocenio da u konkretnom slučaju nije došlo do probijanjaja pravne ličnosti, nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke. Naime, odredbom člana 18. stav 1. Zakona o privrednim društvima propisano je da komanditor, član društva s ograničenom odgovornošću i akcionar, kao i zakonski zastupnik tog lica ako je ono poslovno nesposobno fizičko lice, koji zloupotrebi pravilo o ograničenoj odgovornosti odgovara za obaveze društva. Stavom 2. propisano je da će se smatrati da postoji zloupotreba iz stava 1. ovog člana naročito ako to lice: 1) upotrebi društvo za postizanje cilja koji mu je inače zabranjen; 2) koristi imovinu društva ili njome raspolaže kao da je njegova lična imovina; 3) koristi društvo ili njegovu imovinu u cilju oštećenja poverilaca društva; 4) radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva, iako je znalo ili moralo znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze. Prema stavu 3. poverilac društva može podneti tužbu protiv lica iz stava 1. ovog člana nadležnom sudu prema sedištu društva u roku od šest meseci od dana saznanja za zloupotrebu, a najkasnije u roku od pet godina od dana zloupotrebe. Prema članu 245. stav 1. Zakona o privrednim društvima akcionarsko društvo je društvo čiji je osnovni kapital podeljen na akcije koje ima jedan ili više akcionara koji ne odgovaraju za obaveze društva, osim u slučaju iz člana 18. ovog zakona, dok je stavom 2. istog člana propisano da akcionarsko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom.

Iz navedenih odredaba Zakona o privrednim društvima, proizlazi da probijanje pravne ličnosti može učiniti komanditor, član društva s ograničenom odgovornošću i akcionar, kao i zakonski zastupnik tog lica ako je ono poslovno nesposobno fizičko lice, koji zloupotrebi pravilo o ograničenoj odgovornosti. Tužba se podnosi protiv tog lica koje je zloupotrebio pravilo o ograničenoj odgovornosti, što je, ukoliko se dokaže zloupotreba, praćeno sankcijom u vidu lične imovinske odgovornosti tog lica za obaveze društva, dok akcionarsko društvo odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom. S toga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tuženo preduzeće ne spada u krug lica koja mogu učiniti probijanje pravne ličnosti, odnosno zloupotrebiti pravila o ograničenoj odgovornosti, već to mogu učiniti samo lica navedena u člana 18. stav 1. Zakona o privrednim društvima, protiv kojih se u tom slučaju može podneti tužba nadležnom sudu prema sedištu društva u roku od šest meseci od dana saznanja za zloupotrebu, a najkasnije u roku od pet godina od dana zloupotrebe, a što ovde nije bio slučaj, jer je tužba podneta protiv tuženog preduzeća, zbog čega su i neosnovani navodi revizije.

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odluka o zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u stavu drugom izreke, doneta je primenom članova 153. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP. Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, zbog čega mu ne pripada pravo na naknadu troškova tog postupka.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić