U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vlastimir Janković, advokat iz ... i umešača na strani tužilje BB iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Filipović, advokat iz ..., protiv tuženih VV iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Golubović, advokat iz ... i GG iz ..., čiji je punomoćnik Slavko Todorović, advokat iz ..., radi izvršenja ugovorne obaveze, odlučujući o revizijama tužilje i tuženog VV, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1946/22 od 08.09.2022. godine, u sednici održanoj 05.06.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1946/22 od 08.09.2022. godine, u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 45109/20 od 11.12.2020. godine u stavu četvrtom izreke, kao i odluke o troškovima postupka. ODBACUJU SE kao nedozvoljene, revizije tužilje i tuženog VV izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1946/22 od 08.09.2022. godine, u preostalom delu. O b r a z l o ž e nj e Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 45109/20 od 11.12.2020. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe istaknuto podneskom tužilje od 16.03.2017. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i tuženi VV obavezan da tužilji na ime duga isplati iznos od 32.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se obaveže tuženi VV da tužilji isplati iznos od još 9.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se tužena GG, kao pravni sledbenik sada pok. DD iz ..., obaveže da tužilji solidarno sa tuženim VV isplati iznos od 41.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom petim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je tužilja tražila da se tuženi solidarno obavežu da joj na iznos od 41.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS isplate kamatu u visini referentne kamatne stope Evropske Centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena. Stavom šestim izreke, tuženi VV je obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 848.681,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka od dana presuđenja do dana nastupanja uslova za izvršenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1946/22 od 08.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužilje i tuženog VV i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude, tako što je tuženi VV obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 684.950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja i tuženi VV su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, tužilja pobijajući je u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavovima trećem, četvrtom i petom izreke, a tuženi pobijajući je u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u obavezujućem delu (stav drugi izreke) i u stavu prvom izreke.

Tužilja i tuženi su podneli odgovore na reviziju, ne zahtevajući naknadu za troškove njihovog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija tužilje nije osnovana (u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke).

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao kupac sa tuženim VV i sada pok. DD (čiji je pravni sledbenik tužena GG) kao prodavcima zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, koji je overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov.br. 2732/2005 od 14.06.2005. godine. Predmet ugovora je nepokretnost – kuća koja se nalazi u Beogradu u ul. ... br. .., ulična desno od ulaza, koja se sastoji od jednosobnog stana – prvi desno i jednosobnog stana – drugi desno, sagrađena na kp.br. .., upisana ZKUL .. KO ... . Prodavci su, u trenutku zaključenja ugovora, bili upisani kao suvlasnici nepokretnosti u zemljišnim knjigama, sa obimom udela po ½, a na predmetnoj nepokretnosti bile su upisane dve hipoteke u korist hipotekarnih poverilaca i to: ĐĐ (upisana 1995. godine na osnovu rešenja Dn 9200/95, radi obezbeđenja potraživanja od 24.650 DEM prema EE) i BB, ovde umešača na strani tužilje (upisana 2004. godine na osnovu rešenja Dn 15640/04, radi obezbeđenja potraživanja od 60.000 evra prema tuženom VV). Pregovore oko kupovine kuće je vodio suprug tužilje sa tuženim VV sa kojim je ranije poslovno sarađivao. Tužilja se u zemljišnim knjigama uknjižila kao vlasnik predmetne nepokretnosti.

Utvrđeno je da je tužilja podnela tužbu protiv BB, radi utvrđenja da nije pravno valjana hipoteka upisana u teretnom listu predmetne nepokretnosti za iznos od 60.000 evra, te da se naloži brisanje hipoteke, a koji postupak je pravnosnažno okončan presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 64040/10 od 07.12.2010. godine kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da nije pravno valjana hipoteka upisana u teretnom listu u korist BB u delu za iznos od 30.000 evra, na predmetnoj nepokretnosti, vlasništvo tužilje, koja je upisana 27.07.2004. godine rešenjem Dn 15640/2004, te je naloženo njeno brisanje za iznos od 30.000 evra i uspostavljanje pređašnjeg stanja, dok je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tražila da se utvrdi da nije pravno valjana uknjižba hipoteke za iznos od još 30.000 evra u korist BB. BB je podneo tužbu protiv ovde tužilje, radi utvrđenja postojanja potraživanja u iznosu od 60.000 evra, koje je obezbeđeno hipotekom na navedenoj nepokretnosti. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 688/15 od 30.11.2015. godine usvojen je njegov tužbeni zahtev i utvrđeno potraživanje u iznosu od 30.000 evra obezbeđeno hipotekom na navedenoj nepokretnosti, dok je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže ovde tužilja da mu isplati iznos od 30.000 evra sa pripadajućom kamatom. Tužba je povučena u delu zahteva za 30.000 evra sa pripadajućom kamatom. Tužilja je po osnovu duga za upisane hipoteke 01.10.2016. godine uplatila na devizni račun BB 32.500 evra, a na devizni račun ĐĐ 9.000 evra, nakon čega su oni istog dana tužilji dali saglasnost da može brisati hipoteke na predmetnoj nepokretnosti. Utvrđeno je da je tužilji i njenom suprugu u trenutku zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji bilo poznato da su na navedenoj nepokretnosti bile upisane dve hipoteke, te da nije postojao dogovor tužilje sa tuženim i sada pok. DD, o tome da je tužilja prihvatila da kupi predmetnu nepokretnost opterećenu hipotekama, odnosno da je preuzela obavezu da isplati dug prema BB.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbe člana 508. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) našli da se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti pravila o evikciji, odnosno da ne može postojati odgovornost tuženog VV i tužene GG, kao pravnog sledbenika sada pok. DD iz ugovora o kupoprodaji od 14.06.2005. godine, u smislu odredbe člana 4, kojim je propisana odgovornost prodavaca za pravne nedostatke prodate stvari, budući da je tužilja u trenutku zaključenja navedenog ugovora bila upoznata sa činjenicom da su na predmetnoj kući postojale dve hipoteke i sa time se prećutno saglasila. Takođe, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava iz odredbi člana 28. Zakona o hipoteci i 300. ZOO ocenili da postoji obaveza tuženog da tužilji na ime duga isplati iznos od 32.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, s obzirom na to da je tužilja 01.10.2016. godine, isplatila ovde umešaču na strani tužilje kao hipotekarnom poveriocu 32.500 evra, zaključivši da je subrogacijom stekla pravo da od tuženog potražuje isplatu navedenog iznosa koji je on, kao lice zbog čijeg duga je ustanovljena hipoteka na predmetnoj nepokretnosti koju je tužilja kupila, bio dužan da vrati ovde umešaču na strani tužilje i tuženog obavezali na isplatu navedenog iznosa. Odbijen je tužbeni zahtev u odnosu na ovog tuženog za iznos od još 9.000 evra uz zaključak da tuženi za taj iznos nije pasivno legitimisan budući da je navedeni iznos predstavljao dug EE, prema ĐĐ, obezbeđen hipotekom na navedenoj nepokretnosti, ustanovljenoj 1995. godine, dakle znatno pre nego što su tuženi VV i sada pok. DD postali suvlasnici iste. Iz navedenih razloga, usled nedostatka pasivne legitimacije tužene GG, kao pravnog sledbenik sada pok. DD, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da joj solidarno sa tuženim isplati iznos od 41.500 evra, zaključivši da tužilja ima pravo da isplaćene iznose hipotekarnog duga potražuje samo od dužnika zbog čijih dugovanja su utvrđene hipoteke na navedenoj nepokretnosti, što nije bio pravni prethodnik tužene, pa samim tim ni tužena nije pasivno legitimisana.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se navodima revizije tužilje pobijaju nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 508. stav 1. ZOO propisano je da prodavac odgovara ako na prodatoj stvari postoji neko pravo trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava kupčevo pravo, a o čijem postojanju kupac nije obavešten, niti je pristao da uzme stvar opterećenu tim pravom.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi ocenili osnovanost tužbenog zahteva u odnosu na tuženu, po osnovu odgovornosti prvobitno tuženog i pravnog prethodnika tužene sada pok. DD za pravne nedostatke jer u smislu člana 508. stav 1. ZOO, o ovom vidu odgovornosti (zaštita od evikcije) može biti reči samo u slučaju da kupac nije obavešten o postojanju nekog prava trećeg koje isključuje, umanjuje ili ograničava njegovo pravo, što u konkretnom slučaju nije situacija. Prema činjeničnom utvrđenju proizilazi da je tužilja u trenutku zaključenja ugovora o kupoprodaji od 14.06.2005. godine bila upoznata sa činjenicom da su na predmetnoj kući koju je kupila od tuženog VV i sada pok. DD postojale dve hipoteke i sa time se prećutno saglasila. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužena nije pasivno legitimisana za učešće u ovom sporu.

Naime, stvarna legitimacija u parnici predstavlja materijalnopravni odnos stranaka prema predmetu spora, odnosno prema pravu za čiju je zaštitu parnica pokrenuta. Tužilac je aktivno legitimisan ako je nosilac prava koje je predmet spora, a tuženi je pasivno legitimisan ako na njemu leži obaveza koja odgovara tužiočevom pravu. Kako tužilja ima pravo da isplaćene iznose hipotekarnog duga potražuje samo od dužnika zbog čijih dugovanja su utvrđene hipoteke na navedenoj nepokretnosti, pa kako hipotekarni dužnik ni u pogledu iznosa od 32.500 evra, kao ni iznosa od 9.000 evra nije bio pravni prethodnik tužene, sada pok. DD, to samim tim tužena nije pasivno legitimisana u pogledu navedenih potraživanja tužilje u ovoj pravnoj stvari. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev u odnosu na tuženu.

Neosnovano se revizijom tužilje osporava ocena dokaza, jer se time na posredan način osporava pravilnost utvrđenih činjenica, a što nije dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP. Osim toga, tužilja u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud detaljno i jasno izjasnio.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta primenom članova 153, 154. i 165. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje i tuženog nije dozvoljena (u ostalom delu).

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi izvršenja ugovorne obaveze podneta je 28.03.2006. godine, a podneskom od 16.03.2017. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na tužilju je 9.000 evra a u odnosu na tuženog je 32.500 evra. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavljaju dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizije tužilje i tuženog nisu dozvoljene, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Članom 420. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Prema odredbi stava 2. ovog člana revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, dok je stavom 3. istog člana propisano je da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje, odnosno kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, u delu kojim je odlučeno o glavnoj stvari.

Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Prema tome, pod glavnim zahtevom u smislu navedenog člana podrazumeva se zahtev stranke zbog koga se postupak vodi, dok se sporednim traženjem smatraju zahtevi stranke koji se ističu povodom ili sa glavnim zahtevom, odnosno potraživanja akcesorne prirode u odnosu na glavni zahtev. Sporedna traženja se uzimaju u obzir samo kada se traže kao glavno potraživanje i tada se prema tom potraživanju određuje vrednost predmeta spora.

U konkretnom slučaju, tužilja i tuženi su izjavili reviziju protiv stava prvog izreke drugostepene presude u delu kojim je odbijena žalba parničnih stranaka i to: tužilja u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu petom izreke - odluka o kamati na glavno potraživanje, dakle protiv odluke kojim je odlučeno o sporednom traženju koje ne čini glavni zahtev. Tuženi (osim u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u obavezujućem delu) u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke – kojim je dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe istaknuto podneskom tužilje od 16.03.2017. godine, protiv kog rešenja revizija nije dozvoljena jer se tim rešenjem postupak pravnosnažno ne okončava u smislu odredbe člana 420. stav 1. ZPP, kao ni u obavezujućem delu odluke. Imajući u vidu navedeno revizije tužilje u preostalom delu i tuženog nisu dozvoljene.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u vezi člana 420. stavovi 1, 2. i 3. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković